Кад пишеш од срца, књига сама пронађе пут

НАШ ИНТЕРВЈУ»САША ЕДИ ЂОРЂЕВИЋ – ПИСАЦ, МУЗИЧАР, ИНСПЕКТОР…

Недавно се у књижарама појавио други тираж романа „Јаничар“. Први је плануо брже него што је ико претпостављао, укључујући и самог аутора, Сашу Едија Ђорђевића. Смедеревац који је по образовању и професији криминалистички инспектор, такође нам је познат као текстописац, басиста и певач рок групе Патриас, а по свему судећи, књижевност је оно што га је дефинитивно учинило препознатљивим у Србији. Његов роман првенац је невероватном брзином нашао пут до читалаца. О томе, раду на другом делу трилогије и још понечему, Саша говори за ово издање Наших новина. 

Смедеревци већ знају доста о вама, знају да сте послу инспектора одавно додали и музику, али мање је познато одакле у свему томе и књижевност. Како је почело, шта је био преломни моменат за писање у вашем случају?

  • Да, наше Смедерево је релативно мали град, сви се мање-више знамо, нема много непознаница и тајни. Бенд Патриас постоји већ више од деценије, а веома интензивно ради последњих неколико година, тако да се за нас добро зна, бар у оним круговима који прате рок музику. Што се књижевности тиче, одавно сам планирао да напишем роман са временски блиском темом, а онда сам пре пар година изабрао историју, која је моја велика љубав. Тако је настао „Јаничар“, прича о животу у Србији у доба када је присилно била део Османског царства. Смештена је у 16. век, у време владавине султана Сулејмана Величанственог, о којој говори и истоимена турска серија коју српске телевизије већ неколико година упорно приказују и репризирају.

Причаћемо о првој књизи свакако, али нас најпре интересује како напредује рад на другом делу, најавили сте роман „Устаник“ и претпостављамо да је то оно чиме се сада бавите… Каква ће то књига бити, какву радњу нам овога пута причају „обични људи“ из преломних времена, шта је главна прича?

  • У праву сте, ову зиму користим да приведем крају рад на другом роману, који ће говорити о Првом српском устанку, што захтева веома озбиљно истраживање и проучавање обимне литературе. Очекујем да писање буде завршено до пролећа. Радња романа биће слична као у првом делу, динамична и напета, а главна прича тиче се живота потомака јунака „Јаничара“, с тим што ће овог пута нешто више места добити историјске личности. Покушавам да поново створим занимљиво дело које се лако чита, а које ће у исто време да буде и озбиљна лекција из историје.

Како вам је пошло за руком да први роман оствари толики успех, и раније сте изјављивали да сте и сами изненађени тиме, шта мислите да је било пресудно за толико интересовање читалаштва за „Јаничара“?

  • Роман сам написао из срца, онако како сам осећао тему, и веома ми је драго да је пронашао пут управо до срца читалаца, судећи по реакцијама које су до мене дошле. Сваки аутор очекује успех свог дела, али начин на који је „Јаничар“ прихваћен заиста је превазишао сва моја очекивања. То није обиман роман, али је набијен емоцијама и радњом, а сама тема је и даље болна за наш народ, јер неке ране никада не зацеле, и чини ми се да је све то заједно утицало на овакав развој догађаја.

Свако ко потражи информације о вама видеће наслове попут: најбоља или најчитанија књига, Јагма за хит писцима на сајму – изненађење Саша Еди Ђорђевић, Јаничар – хит и слично… Прија ли то, какав је осећај?

  • Осећај је диван и изузетно сам поносан на све што се дешава од изласка романа, на коментаре на друштвеним мрежама, новинске текстове, гостовања на телевизији и радију, приче и реакције које уживо чујем… У питању је велика медијска пажња за једног обичног човека из српске провинције и јако је лепо представљати себе лично и свој град на такав начин.

Свака добра књига је ванвремена, без обзира на то у које је време ставите, њене поруке важе у сваком тренутку нашег друштва. У том смислу, ко су јаничари данашњице, ко су данас Гојко и Стефан?

  • Роман има доста општих места о људским врлинама и манама, као што кажете. У многе сам ствари намерно уперио прст, а људи ће се већ сами пронаћи… Јаничара у ондашњем смислу речи нема, али има многих чија су дела слична њиховим, нажалост. А Гојко и Стефан су сви они који су поштени, храбри и верни себи, породици, својим љубавима и домовини.

Зашто сте одабрали баш прве деценије 16. века? Ми, лаици бисмо помислили да је за радњу таквог романа најбоље узети оне најбурније догађаје од оснивања Смедерева до пада, драму на двору, интриге у владајућој породици…

  • Писао сам о времену које скоро да није описано у српској књижевности, за разлику од тема које помињете и које делују занимљивије и атрактивније на први поглед. Желео сам да овај роман буде подсећање на небројене безимене жртве ужаса и понижења које је овај народ вековима трпео.

Колико је за стваралаштво тог типа било потребно истраживања, вероватно је и то само по себи био посебан посао?

  • Писање романа је изузетно тежак посао, баш онолико колико је и леп. Што се тиче саме историје, неки периоди, народи, државе, царства, владари су изузетно добро описани и сачувани од заборава, а неки скоро никако, као да нису ни постојали. Време у којем се радња овог романа дешава је релативно слабо покривено литературом, али сам успео да пронађем довољно података да могу да поставим причу на реалне основе.

Интересантно је да сте ви били први „живи писац“ кога су, током једног оригиналног програма, упознали ученици школе у Вранову. То је чак било и прво представљање „Јаничара“ у Смедереву. Кажу да од деце ми одрасли много тога можемо да научимо, шта сте ви научили и шта ћете упамтити са тог сусрета?

  • Била ми је велика част и задовољство што сам био део те авангардне идеје коју је осмислила и на сјајан начин изнела до краја професорка Ивана Стојић. Очекујем да ће се такав начин рада „примити“ и у другим школама широм Србије, јер је оригиналан и сврсисходан. У праву сте, то је била прва промоција „Јаничара“ у смедеревском крају, организована као историјско-књижевни час и разговор. Сетио сам се својих дечачких дана у школској клупи, гостовања Добрице Ерића у мојој школи… Можда нисам научио, али сам се свакако подсетио да имамо дивну децу, жељну знања. Оно што ћу памтити са тог часа јесу сузе које сам једва задржао, јер је то за мене био јако емотиван догађај.

Како ви видите књижевну сцену у Смедереву, било да је реч о Смедеревцима који више не живе овде али увек истичу одакле су, или онима који свој живот везују за родни град, има доста нових имена и што је најважније сви они, укључујући и вас, премашују оквире локалног…

  • Смедерево има много разлога да буде поносно када је о писцима реч, јер је неколико заиста добрих романа смедеревских писаца објављено у последње време. Ту су Љиљана Шарац, Урош Тимић, Ивица Цветковић, Ивана Стојић, Слободан Анић… Извињавам се ако сам некога заборавио. Кад се на ово додају смедеревски песници којих заиста има много, може се можда чак рећи да књижевна сцена нашег града никада није била боља. А и даље напредује…

Сада је честа пракса да добре књиге, поготово историјске убрзо видимо и на тв екранима. Да ли сте имали такву понуду, размишљате ли о некој екранизацији, или можда „Јаничару“ као позоришној представи?

  • Све опције су отворене, волео бих да ова прича заживи и у неком другом облику, било на екрану, позоришним даскама или на страницама стрипа. Има разних прича, видећемо, још је рано. Свакако, Патриас ће ускоро написати музику инспирисану овим романом.

Да не занемаримо и оно што је вама такође веома важно – музику. Како напредује рад на другом албуму групе Патриас, какав звук нас овога пута очекује и када ће бити готов?

  • Снимање албума у студију смо недавно завршили, ускоро очекујемо финални производ и разговор са издавачем. Управо у „Нашим новинама“ је својевремено објављен интервју са нама под насловом „Чврст звук и још чвршћи став“ и то је реченица која нас најбоље описује, хвала вашој колегиници Ољи Милошевић на томе. Остајемо на путу којим смо кренули, са чврстом и мелодичном музиком и ангажованим, животним текстовима, и са што више наступа у Србији и иностранству.