Сви би да буду власт

0

Волим да кафенишем са мојим драгим другом, политичарем по опредељењу. Код њега је политика начин живота, али и од живота се човек понекад умори, а камоли од политике.
-Уморан сам од избора – каже ми без емоција. – Ове морам да одрадим, дужан сам то и себи и другима, па ћу у политичку пензију…
Први сунчана дан после тмурних месеци, а сви кафићи на главној градској штрафти дупке пуни. Неки нови клинци стигли до седења по кафићима, и чини се да их је баш брига за изборе и за политику.
-Нема много младих у политици – констатује он стручно. – Видиш, ови који су једном улегли у странке, понашају се као власници поседа.
-Ја знам да је политика интересно организовање, али ти га баш претера…
Мој друг у своју кафу сипа све могуће кесице шећера, и то је, познајем га, почетак ритуалног увода у политичко излагање: -Видиш, кад смо ми били најмоћнији, оно сила до неба, ми смо имали политичке противнике, ал` смо пре свега били људи…
-Ма да! Сећам се! – стављам тачку на његово присећање „боље“ прошлости, али он наставља:
-У праву сам! Размисли! Сви би само да буду власт, и то по сваку цену. Па погледај шта се нама десило! Људе које сам ја измислио, одгајио, запослио… мислим политички… ти људи су сада највећи непријатељи странке.
-Па можда сте и заслужили- опет му ја не дозвољавам да га понесе ситуација.
Елем, мог друга боли што су они које је он својевремено подржао да напредују до неслућених каријера, сада највећи страначки непријатељи.
-Па бре, захваљујући овој странци су били власт, имали велике плате, видели света… И ми им не ваљамо.
Не могу сад да му објашњавам да власт мења људе, као што је и њега променила. Али знам да је у праву. Са сваким новим изборима, мало друштво лузера, како их он зове, смишља нови кам бек у политику.
-Удружују се са нашим најгорим непријатељима, а о мржњи коју просипају по друштвеним мрежама, да ти не причам…
-Па није то само код вас случај – сад ја генерализујем ситуацију.
Мој друг као да је само то чекао:
-Сасвим си у праву. Нису ни ови на власти и најјачи имуни од тога. Мени је рецимо несхватљив онај вечито незадовољни коме ниједна функција није довољна. Он би, ако би могло да буде и постављено лице, и директор и још нешто битно, а плаћено!
-И то је у људској природи… опет ја нешто нивелишем.
-Али није поштено! – мој друг сад варничи и у таквим ситуацијама мало вуче на масу. – Како то да је некима увек мало? Ако већ оговараш своје, онда би било поштено да изађеш из тима пре избора!
-А шта ради тај мали? – сад сам баш заинтересована.
-Па стално кукумавчи да је мало добио! А још му више смета што су други добили! Е, то не бива!
Сагласна. Не бива.
До читања.