Треба нам прави модел ауторитета, а не повратак на традицију

0

ТРИБИНА О АУТОРИТЕТУ И СЛОБОДИ У ОБРАЗОВАЊУ

Трибина, одржана у ЦЗК, заправо је почивала на књизи Филипа Меријеа „Педагогија – мора се пружити отпор“ познатог француског аутора који се бави питањима педагогије и васпитања. Ту књигу, превео је професор Јовица Микић, иначе Смедеревац, а поред њега разговор са публиком о овој значајној теми водила је др Љиљана Левков, пензионисани професор на одељењу за психологију Филозофског факулета, аутор и коаутор многих програма стручног усавршавања за наставнике.

Како су обоје, према речима Марка Цветковића, уредника научно образовног програма Центра за културу, саговорници иза којих је доста искустава у истраживањима стања образовања код нас, отуда су међу најпозванијима за дискусију на тему „Проблеми ауторитета и слободе као изазови савременог образовања“. Осетљива тема којој, као лаици приступамо са становишта да ауторитет укида сваку слободу, што не само да није тачно, већ је својеврсни идеал у васпитању и образовању, остварив, али уз много труда.
Коментаришући на самом почетку наслов књиге „Педагогија – мора се пружити отпор“ Јовица Микић је истакао да треба разумети да се у француској стручној јавности педагогија дефинише као осмишљена пракса образовања, дакле делатност, а наука о образовању је нешто сасвим другачије и углавном почива на статистици. Ја сам појам отпора доживео као ослањање на идеју француског Покрета отпора у смислу што су се људи спонтано организовали како би пружили отпор неповољној ситуацији, а неповољну ситуацију имамо и ми данас у савременом васпитању. Порука је да, у друштву поремећеног или угроженог ауторитета, не треба ићи линијом мањег отпора, деца су другачија, све више дезорјентисана, на те проблеме треба да реагујемо. Реакција не треба да буде жал за прошлим временима и враћање старим решењима, већ проналажење нових – каже Микић.
Др Љиљана Левков пак додаје да је ту реч о отпору који треба пружити свему што угрожава успостављање, развој и достизање пуног капацитета индивидуе, ономе онемогућава стварање одговорне личности. Потребан је отпор свему што нас обезличује, а то је пре свега овај потрошачки менталитет, који нас оставља без свих других жеља, осим оних за које се даје новац и узима роба. Мерије је човек који педагогију дубоко воли и цени, он осећа раскоршне моћи педагогије, зна да она носи један озбиљан, цивилизацијски позив. Треба пружити отпор ономе што настоји да уруши људско достојанство и усправног човека који има морал, вредности, осећање одговорности и поштовање за свет у коме живи и самопоштовање.
Мерије прави разлику између наставника и других облика ауторитета, али у нашем друштву се сам појам ауторитета поистовећује са ауторитарношћу, коју карактерише претерана строгост и ригидност (непромењивост ставова) а то су две потпуно различите ствари. Ауторитарност и ауторитет само деле нека заједничка слова и немају ништа друго заједничко, ауторитаран човек је онај који не осећа исконско поштовање ни према себи ни према другима, него се повија под силом присиле, а тамо где је он јачи, тамо демонстрира исту ону силу која је њега повија. Што се тиче наставника, постоје две врсте ауторитета, један је институционално наметнут јер се очекује од саме улоге просветног радника, то је онај ауторитет који наставник, по дефиницији има као надмоћан у учионици. Други је ауторитет који наставник као појединац, постепено гради код сваког свог ученика. То је ауторитет који има особа коју поштујемо, чије потезе не разумемо убек у потпуности, али видимо да имају смисла и вредности, чујемо тај глас и узимамо у обзир. Да, чињеница је да постоји институционална криза идентитета када причамо о овом првом ауторитету зато што живимо у време када школа губи своје место, када је престиж школе све мањи са њим пада и социјални углед и професионални статус наставника. То је тужни део времена у коме живимо, али онај други део, оно што наставник успоставља стрпљиво, код сваког свог ученика, а што да не и кроз љубав, то није у кризи. Раније је утицај наставника на формирање интересовања код младих био много већи. Ми сада имамо проблем који је настао због успостављања „идеологије забаве“. Важно је само да је забавно, да не оптерећује, да ништа није озбиљно… Квази роба, шљокице, све што хоћемо да добијемо хоћемо сада и одмах. Како би деца могла да буду изузетак? А ко је то успоставио? Па одрасли, наравно. Нису деца успоставила ту културу, не праве деца шљокице, не загађују деца воду, земљу, ваздух и ум, не измишљају деца ријалити „шоувове“. Постоји прави вулкан енергије између наставника и ученика који је остао неискоришћен зато што зазиремо једни од других. Настаници више не препознају децу какву очекују, а ученици од њих не добију оно за чим чезну… – сматра др Левков. Једно од потенцијалних решења, бар када је о васпитању и образовању реч је изграђивање таквог ауторитета који се може оспорити или довести у питање, оног који се кроз дискусију разматра и унапређује, а никако није у покушајима успостављања традиционалног схватања ауторитета.