Театар и реалност, то је један свет

127

РАЗГОВОР С ПОВОДОМ >> НЕВЕНА РАКОЧЕВИЋ РЕДИТЕЉ ПОЗОРИШТА КРЕАТИВНИ ХАОС

Чак и у Смедереву, граду у коме су „културњаци“ поприлично познати, постоје људи који тихо, али до последњег атома снаге раде на неким вишеструко важним стварима, а ипак нису довољно представљени. Нити смо им се икада захвалили на томе што су учинили. Једна од таквих је Невена Ракочевић, редитељ позоришта Креативни хаос, особа која је одмахнула професионалном свету глуме и театра коме по образовању припада и дошла тамо одакле је све почело, како би са неким новим клинцима пружила подршку…

Недавно је премијерно изведена представа „Путујуће позориште Шопаловић“ Креативног хаоса. Какви су први утисци?

Јако сам задовољна с обзиром на околности које су отежавајуће јер је екипа огромна, текст је прилично захтеван, али мислим да су сами глумци одушевљени текстом, да им је био инспиративан и пружа могућност приказивања лепезе осећања, промене личности и карактера кроз саму представу. То је фантастичан материјал за рад. Ту су млади средњошколци, ово је за њих био нарочит изазов. Можда сам раније и страховала како ће се снаћи када се укључе рефлектори, али сам после премијере јако задовољна. Публика је била феноменална, сала пуна, свака реакција на месту и подршка која нам значи много. Мислим да ћемо тек од ове представе да радимо онако заиста и потпуно, и да ће све на даље бити за степеник више, боље. Они су сазрели, а и ја са њима.

Колико се ова представа разликује од истоимене коју смо имали прилике да видимо пре неколико година?

Ова поставка се потпуно разликује од онога што смо радили пре четири године и режијски и глумачки. Из старе екипе је остало њих петоро. Што се тиче режије сасвим другачије је прочитан текст, идејно је остао исти, али су симболи другачији, много их више има. У међувремену сам и ја завршила академију и то ми је доста помогло. Сада режирам без страха, без идеје да све мора да буде објашњено публици до детаља. Могла сам потпуно да се препустим, а у занатском смислу сада знам у сваком тренутку шта треба урадити… Имамо сценографију која је крајње сведена, минимална, али је потпуно у функцији. Гледаоци су ми сами рекли како уопште нису ни приметили одсуство сценографије. Што се глумаца тиче, имамо читав подмладак Креативног хаоса. Текст је специфичан јер пружа могућност играња и у публици и на сцени у исто време. У томе и јесте поента, где је граница између стварности и театра и да ли постоји, како је доживљавају глумци, могу ли свој живот поделити на ликове из представа и где су они у стварном животу? Могу ли глумци да живе као нормални људи или не, и шта они желе да поруче свету? То све доводи од старог питања потребе уметничког дела, увек се чује коментар „сад сте нашли да глумите, људи немају та да једу“ и то су она вечита питања. Феноменалан је текст јер нуди универзална решења која се могу препознати и поставити у било које време. Друга ствар је питање лепоте као етичке категорије и на који начин обичан човек доживљава лепоту, шта се догађа када је доживи… Некога лепота подстиче да буде још бољи, некога уништава. Околност у којој се све дешава је рат, а свет увек ратује, не мора да буде вешање на житној пијаци у Ужицу али је увек неки облик сукоба присутан. То је још једна од свевремености представе.

А колико су млади људи попут средњошколаца из Креативног хаоса, са мало животног искуства и још увек поштеђени највећих животних драма, уопште могли да појме тако снажне поруке?

Ми смо о томе разговарали месец дана, два пута недељно по три четири сата… Покушала сам да им дочарам о чему у ствари говорим и шта они треба на сцену да донесу, од помоћи је било и то што већину екипе носећих ликова играју старији. Тешко је кад од њих очекујете да изнесу осећања која нису доживели, може, али је јако тешко и захтева огроман таленат. Ја сам стварно задовољна и очекујем да ће ово бити још само боље са сваким следећим извођењем. Имали смо уживо музику на сцени, она дочекује публику и остаје ту, утиче на наглашавање различитих унутрашњих стања, имамо и глумце у публици, али да не откривамо баш све… Направили смо демистификацију театара, не постоје џепови, завесе, све је огољено. Јер, заправо се читаво време не зна шта је представа, шта реалност. А мислим да су те ствари иначе неодвојиве.

На реду су репризе и гостовања, када то можемо да очекујемо?

Требало би да прва реприза буде у априлу, али тада су Нушићеви дани па ћемо вероватно морати да сачекамо. Извесно је да 18. априла идемо на Дане Бране Дамјановића у Крњево, тамо идемо редовно, увек је иста екипа позоришта и сви се дружимо, то су аматерска позоришта из градова нашег окружења, и такмичарски део између комшија је увек занимљив. Видећемо за касније, ми би могли да гостујемо свуда јер већ познајемо неке људе и организаторе и често нас зову, али ми имамо проблем око финансирања. Ми смо непрофитна организација, немамо чланарине, никакав буџет јер сам ја желела да имамо позориште у које свако може да дође, да ради нешто креативно. Не морају сви да буду глумци, неко се бави сценографијом, неко пише, неко пева…

Како онда уопште успевате да радите било шта?

Имамо проценат од продатих карата, ЦЗК нам изузетно излази у сусрет, даје нам простор и технику, граду смо се обраћали за помоћ, али сам се ја трудила да то буде баш када немамо избора. С друге стране, за аматеризам је важно да се глумци суоче са тим да ће морати да се баве многим стварима које немају везе са позориштем попут тражења спонзора и слично… И за ову нашу представу буџет је био – нула динара. Ми смо навикли да се сналазимо, а да се трудимо да изгледа максимално аутентично, имамо пријатеље који нам помажу, спонзоре, новац не даје нико. И колико желим да кажем да буџет био нула динара, јер то значи да смо се потрудили и ипак успели, толико и не желим јер ми није намера да то буде схваћено као порука да је то тако добро и да тако треба да остане. Јер свако ће рећи што да им дајемо кад они могу и са нула динара. Али, нас држи ентузијазам, а он не траје довека. У неком тренутку кап прелије чашу. Не зато што сте разочарани јер ништа не можете да зарадите, о томе нико ни не размишља него због тога што читав ваш труд не вреди ни таман толико да вам обезбеди средства за неки наредни пројекат, да наставите да радите јер је то све што желите.

Када сте преузели Креативни хаос, то је било једно друштванце младих које је иза себе имало тек један скроман позоришни покушај у виду комада „Малограђански урнебес“. И никаквог искуства ни знања. Шта је било преломно да се упустите у то, да ли је било страха?

Ја сам била читавог свог живота Невена из Патоса. Тако је било од 94. године. И када сем се 2001. преселила у Београд, идеја је била да ћу се вратити у ПАТОС. Међутим, 10 година касније сам се вратила у Смедерево и затекла групу тинејџера са којима нико није хтео да ради. Тада, ни ја још увек нисам завршила академију. Јесам била у школи Плавог позоришта у Београду где сам кренула рад на сценском покрету, мислила сам да ћу сте тиме бавити, али сам формално и ја била још увек аматер. Да, било ме је страх, много. Дошла сам на прву пробу, требало је да одржим радионицу и постављање основа за рад у позоришту са људима који нису имали никаква искуства. Видела њих 30 како ме чекају, да махнем чаробним штапићем и претворим их у глумце. Стисла сам зубе, дан по дан, час по час, направила сам програм на основу онога што сам ја знала… Крај радионице је био тренутак када је почео рад на првој представи. Имала сам циљ, да направим екипу. Битно ми је да буду једни другима неопходни. Од њих 37 остало је 14, али ти који су остали, су апсолутно били ту, потпуно предани, до момента када су морали да се иселе из Смедерева. Неки су остали овде читаво време, шест година долазе, раде, труде се, направили смо породицу, то је база, а то је непроцењиво… Наравно, после толико година, тај однос превазиђе професионални, и приватно само у контакту, а ли то престаје када изађемо на сцену.

Кад се осврнемо на све представе Креативног хаоса, шта би требало издвојити?

Мени је свака представа овде била јако важна, можда баш зато што нисмо имали новца па је онда свака била подухват. „Гусари“ су прва представа, мени прва режија, сами смо написали текст, сами смо поставили представу, правили сценографију, фарбали, костиме, урадили музику, све. Друга представа је била „Трамвај звани Жеља“, то је америчка социјална драма, незамисливо за једну младу екипу, међутим успели смо. Исфинансирали смо је продајом карата за „Гусаре“ и тадашња Канцеларија за младе нам је помогла делом новца из буџета. „Трамвај“ је искалио целу екипу. Ја сам играла Бланш, што није била идеја у почетку, једноставно се догодило јер сам схватила да такву улогу не може играти неко са 19 година. Због тога ми је значајна представа и наравно, због награда које смо освајали где год смо се појавили. После тога смо почели да радимо Шопаловиће што је било некако растерећујуће. Том представом смо отворили фестивал Бате Стојковића у Врњачкој Бањи и то нам је било непроцењиво искуство, играли смо пред око 900 људи, Креативни хаос је тада био у пуној снази, људи су сазрели и била је то најбоља екипа. После те представе су они почели да се венчавају међусобно, одлазе у Америку… Десио им се живот. Онда смо поставили представу „Др“, играли је на Нушићевим данима пре две године. Било нам је фантастично. Нас троје смо се издвојили из групе и кренули да се бавимо театром покрета, који је мало специфичан и захтева изузетну физичку спрему. Радили смо готово бруталне пробе које су трајале сатима и на крају дошли до те представе „Мика“, која је нама била најспецијалнија ствар коју смо урадили у позоришту икада. Склапали смо делове песама и прозних текстове Мике Антића у дијалоге који су образовали причу о нашем доживљају Мике Антића. Та представа нам је била изузетно важна јер је била искорак из свега што смо радили до сада. Премијера је била 2014, још увек је играмо врло често, по Београду стално. Прошле године смо урадили представу Галеб са подмлатком Кретивног хаоса. Адаптирали смо Чеховљев текст стављајући акценат на однос родитељ – дете, у конкретном случају мајка – син. Одиграли смо само премијеру, а онда више нисмо могли да скупимо екипу која ће редовно долазити на пробе. Затим смо људе који су редовно долазили пребацили у старију екипу и кренули да радимо Шопаловиће. И ето, нова екипа је спремна…