За понос

Пише: Весна Ристић

Прошле недеље смо се толико ломатали око избора и комплетне кампање да су нам тик поред носа, (скоро недовољно запажено) прошла дешавања која и те како могу да утичу на будућност овога града. Не, није реч ни о каквим инвеститорима и идејама које чекају своју реализацију. Реч је о средњошколцима, нашој деци, која су самоникло заблистала кроз разне облике генерацијско надметања.
Овога пута нису у питању форме на које смо навикли (такмичења у знању из школских предмета) где су по правилу сазревали најбољи представници генерација. Да будем прецизна овога пута ђаци су се надметали у идеји, инвентивности, луцидности…
Да кренем редом: Смедерево је било домаћин XIV Републичког такмичења за образовне профиле кувар, конобар и посластичар. У град је стигло 25 угоститељских школа из читаве Србије. Надметање „занатлија“ трогодишњих смерова донело је радост граду домаћину. Наши су успели да одбране прошлогодишњу „бронзу“ освајањем трећег места екипно. Освојили и су још три појединачне награде у разним категоријама.
Гимназијалци су за то време откривали „Свет роботике“ у оквиру пројекта „Роботизација Србије“ који реализује Електротехнички факултет. Импресивно је то што ова генерација нема проблем ни да усваја ни да осваја нова знања.
Свака част и првима и другима, али, корак даље отишли су ученици Техничке школе. Они су у финалу такмичења „Млади предузетник“ које је организовала Висока школа за пословну економију и предузетништво, убедљиво тријумфовали са оригиналним пројектом – веровали или не – Спалионицом медицинског отпада! У складу са идејом пројекта, четворочлана екипа (ментор Никола Петровић) себи је наденула и оригинално име – „Спаљивачи“.
Елем, „Спаљивачима“ је све ишло на руку: већ традиционално такмичење које организује поменута Висока школа, „година предузетништва“ владе Србије, и оригинална идеја професора коју су реализовали његови ученици. Медицински отпад се не спаљује у Србији (нема спалионица) већ се углавном „извози“ у земље окружења.
Ова деца су искорачила из својих клупа и то са добро усвојеним знањем занимања за које се школују – сви су ученици трећег разреда, смера техничар за рециклажу. Своја теоријска знања преточили су у пројекат којег се не би постидели ни они са дипломом факултета. Са лакоћом су показала да школа не мора ( и не треба!) да буде окоштала институција у којој ученици бубају за оцену. „Спаљивачи“ су своја до сад стечена знања, а више од свега, идеје, „сложили“ у бизнис план. Од почетка до краја, дакле од идеје до спаљивања медицинског отпада, све је „сложено под конац“ кроз симулацију оснивања фирме и формулисања бизнис планова. Не мање битно у целој овој причи је ентузијазам ових младих људи који су здушно бранили своју идеју, али и своју школу и образовни профил за који се школују. Они су још у школској клупи схватили да сврха образовања није знање ради знања.
Усудили су се да изађу из ригидних оквира које им намећу образовни профили „учења за оцену“, али усудили су се и да наступају као тим у коме сви имају унапред позната задужења. Све су предвидели: од чињенице да Србија годишње складишти и до 5.700 тона медицинског отпада, до прорачуна колико би коштао један такав пројекат који би запослио стручњаке.
Са тако мало година, разумели су како се постаје предузетник и како занимљиве идеје могу да буду успешни бизниси.
Зато су „Спаљивачи“ унапред победили. Показали су да упркос нашем образовном систему који их то није научио, могу да размишљају онако како то тржиште захтева.
Мислите о томе.