И сад, `оп, повукли ручну!

57

Мог друга данима не виђам. Ни на телефон се не јавља. „Не постизава“ – каже ми. Он је човек оперативац, партијски човек који има партијске задатке. Треба стићи на сваку „сигурну адресу“, ништа се не препушта случају…
-Да ли си ти одрадио своја страначка задужења? – провоцирам га ја док тражимо слободно место на главној градској штрафти. Температура у априлу права летња, избори су иза нас, еуфорија спласнула, све се зна, па нас двоје (најзад!) можемо натенане да кафенишемо.
-И то смо завршили! – каже он са олакшањем. –Сад могу да узмем годишњи одмор да разбистрим мозак. Морам све ове ситуације добро да анализирам.
-Шта да анализираш? – прекидам га ја јер схватам да иза његових фраза ипак постоји нешто друго.
Мој друг се озбиљно двоуми да ли да прича о ономе што мисли. Уз пут ме уцењује „да случајно о томе нешто не напишем јер ће сви знати одакле ветар дува.“ Нервирају га, знам одавно, политички шибицари који из сваке ситуације покушавају да извуку лични максимум.
-Ја сам ти човек старог политичког кова – почиње он да околише још из периода својих раних радова. – Много сам избора прошао и научио сам да свако ко је нешто добио од политике, то „нешто“ мора не само да заслужи,већ и да одради…
-Ваљда је то цена тих политичких ангажмана – укључујем се ја у његово размишљање.
-Знам да ме намерно прекидаш –већ је изнервиран – али, нећу да изгубим мисао! Стварно ме нервирају ликови који мисле да су зимзелени! Тога нема у политици! Ако ти је политика омогућила да будеш на неком месту, онда поштуј то!
Сад већ улазим у зону тоталног неразумевања. Разумем ја о чему мој драги друг прича, али не могу да претпоставим ко га је сад довео у фазу да постане љубичаст у лицу. Кад добије ову боју цвекле, знам човека, то код њега није прединфарктно стање, већ последњи стадијум неконтролисаног беса.
-Да ли је, бре, нормално да у пику кампање нема ових „битних“ ликова?
-Ко су, бре, „битни“ ликови?! – сад ја галамим јер не разумем његов шифрарник.
-`оћеш поименице да ти набрајам неке који су захваљујући страначким кадрирањима дошли на нека места?! Постали „битни“, добра плата, запослили целу фамилију… И сад, `оп, повукли ручну!
-Ко је повукао ручну? – опет ја инсистирам.
-Па размисли како су се неки дистанцирали и сачували од експонирања. За сваки случај се скрајнули док прође кампања. Неко скокнуо на Златибор, неко добио пролив, а неко „свратио“ у странку тек кад су објављени резултати са 80 одсто бирачких места. Дошао човек да провери да ли је све под контролом. И да стави до знања да је његова маленкост изнад тих приземних дешавања… Чиста сигурица…
-Мукице, није њима лако! – закључујем тему. – И не знају шта их тек чека.
До читања.