Улични ходач – „Walk on and ignore“

39

Пише: Зоран Јовшић

Са малим изненађењем на крају- прологом или post scriptum-ом , који ће објаснити наше двоструке стандарде у вези са свим па и са шетњама и протестима!
Прође и шетња. Гледе ове манифестације, од почетка сам имао индиферентан однос – не подржавам је али је и не презирем, још мање мрзим…Трудим се да као и према сваком другом чеду неолибералног животног концепта, који нам је одавно, као кукавичије јаје, подметнут и према том феномену задржим – достојанствени став уздржане игноранције…
Имају данашњи клинци бројне праве изразе и идеје за оно што наше генерације нису успевале да дефинишу на квалитетан начин. Први од тих језичких и психолингвистичких дефиниција, која је права јесте глагол смарати…
Када нам је било досадно, ми смо говорили да нам је досадно.
Када смо били изнервирани, наша гернеација је имала израз „лудим до бола“.
Када смо били разочарани, користили смо енглески израз дас мо у „down“ – у или хрватску именицу бедак …. врло често….
Али, никако нисмо успевали да сва та осећања и стања спојимо у једној дефиницији, у једном језичком и мисаоном концепту, док нису дошли ,, миленијалци,, ова генерација рођених нешто пре почетка 20. века, који су „очас посла“ учинили оно што наше генерације нису успевале деценијама, сковала је глагол ,“сморити“. И сасвим заслужено га инкорпорирала у Вукову граматику. Заслужено, јер када искористимо овај глагол данас, ми поручујемо да смо истовремено и разочарани и бесни и љути, нервозни, али и да нам је досадно…
Браво за младе, што доказује да нисмо само ми били паметни , оно некад кад смо били млади, већ да и данашње генерације могу да буду напредне, у прогресивном, не у политичком смислу.
Други психо-лингвистички „break –down“, стварају са англиканизмом, сјајним глаголом „ignore“ , преузетом из енглеског, али не „америчког енглеског“ већ из изворног British English-a, која је могла да се зачне само у колевци гордог Албиона и која је једна од суштинских стубова биртанске аристократије и племства ( Прочитати обавезно Пекићеву ,, Сентименталну повест Британског царства“).
Глагол Ignore није само ,,променљива врста речи, која означава неку радњу стање или збивање, „она је пре свега, животни став, тихи, уздржани пркос, инат без примитивизма, кетман- борба прилагођавањем, али не прихватањем!
Стави га на „ignore“ поручују данашњи клиници, миленијалци, када желе да за некога кажу да није вредан пажње, нити издвојеног времена, али и да тог, дотичног члана друштва треба пустити да исповеди и проповеди своју животну мисију и став, али „yes my dear“ у својим животним круговима, клубовима, пубовима, друговима….
И, не знам како и зашто одједном толико буке ни око чега. Свако има право да шета, називајући ту своју параду поносом, борбом, отпором, револуцијом, контрареволуцијом… Мене су одавно прошетали и нашетали. Ја сам зато све параде, свако јавно бусање у груди, војно, бојно, али и тројно, сморен због свих њихових последица, полако али сигурно ставио на „ignore!” – изражавајући тако све одједном животни став, тихи, уздржани пркос, инат без примитивизма, кетман- борбу прилагођавањем , али не прихватањем!
Једини начин борбе је да се уђе у институције и да се еволуцијом, лаганом променом, а не револуцијом, мења све и свет. За почетак, довољно је да променимо себе и да не претпостављамо свој проблем проблемима других. Свакако не да га јавно декларишемо и лупамо у шерпе , већ да урадимо нешто конкретно у демократским институцијама, где има довољно слободе и простора за остваривање свачијих интереса!

Пролог или Post Scriptum: Колумна је написана у време параде поноса, у септембру 2016. године. Свака сличност са неким другим шетњама је потпуно случајна. Ако смо тада имали овакав став, зашто сада имамо другачији у вези са неким другим шетачима и да ли је право данашњих уличних ходача, прече од права оних у септембру! Коначно, ако су ме, тада, они који сада шетају, подржавали у оваквом ставу, откуд сада другачије мишљење!??