Кад векови стану у 2,3 грама

238

ПРЕДАВАЊЕМ О ИСТРАЖИВАЊУ САКРАЛНОГ КОМПЛЕКСА ОБЕЛЕЖЕНА ГОДИШЊИЦА МУЗЕЈА:

Након завршетка свих, у овом тренутку могућих анализа наушница пронађених током истраживања сакралног комплекса у тврђави, Завод за заштиту споменика културе, уступио их је смедеревском Музеју чије ће власништо убудуће бити. То се догодило непосредно пре обележавања 67. годишњице од формирања Музеја. Отуда је и свечани програм Дана Музеја био посвећен управо представљању тих, као и наушница раније откривених у Малом граду, али и свеобухватном приказу археолошког рада на терену и истраживања поменутог комплекса.

Смедеревци су у великом броју искористили прилику да само те вечери, током сат и по времена програма, виде пар златних наушница пронађених у Великом граду тврђаве пре пет година. Коме су припадале, остаје, и поред низа истраживања – још увек тајна. Но, пођимо редом…
Дан Музеја и овога пута је био повод за подсећање на почетке из средине прошлог века. Тада Народни музеј у Смедереву, основан је 1950. године и био је у кући Милана Јовановића Стојимировића, пасионираног колекционара, чије су збирке и биле основа за прве фондове. Након 22 године, музеј добија и ново име и други простор, објекат некадашњег хотела Јадран, где се и сада налази. Кључне личности, осим Стојимировића, биле су Светозар Спасојевић, први управник и др Леонтије Павловић дугогодишњи директор и истраживач локалне прошлости. На тим темељима су многи после њих градили овај музеј и нама који данас радимо омогућили да креирамо нове програме. Данас је Музеј установа комплексног типа, значајна за сваку заједницу, бави се сакупљањем, чувањем и истраживањем локалног наслеђа и културне баштине. Ипак, наш Музеј тежи да не буде статичан, да не буде само храм који чува богатство, већ и форум где се размењују знање, мишљења, нова сазнања.Тежимо да буде место и забаве и инспирације, нарочито младих које такође посебно подстичемо како бисмо створили навику да посећују Музеј и да га користе као ресурс за критичко мишљење које ствара самосвесне личности. Уједно, музеји су репрезенти друштва и заједница у којима настају. Наш има седам збирки и око 16 000 предмета – казала је директорка Татјана Гачпар.
Регионални завод за заштиту споменика културе у Смедереву, Музеју је, недавно предао изузетно важан налаз – пар златних наушница са грбом двоглавог орла и иницијалима Марије Палеолог. Пошто јавност, у последњих пет година од како су откривене, није имала прилике да их види, одлучено је да управо важним истраживањима сакралног комплекса у Великом граду тврђаве, буде посвећен програм обележавања годишњице Музеја. „Овај налаз заслужује и изазива страхопоштовање“, казао је на почетку предавања археолог Дејан Радовановић, и додао да је причу припремљену за ову прилику, конципирао детаљно, како би слушаоци имали увид у шири контекст значаја тог налаза. Наушнице су део средњевековног наслеђа, времена које је код нас истраживано, али нема много тако значајних проналазака као што је овај. Објашњавајући да је простор тврђаве ван Малог града, непознаница за археологе, Радовановић је подсетио на ток истраживања сакралног комплекса у југоисточном углу Великог града и на неке, неславне дане наше скорије прошлости, када се она, знатно старија и неупоредиво значајнија, сматрала, у најмању руку, неважном. Отуда и однос према средњевековној баштини у деценијама после Другог светског рата. Иако је још од 18. века, а дефинитивно снимицима из авиона било јасно да се на том месту виде темељи неке грађевине, то није изазвало превелико интересовање истраживача средином 20. века. Истраживање је почело од 1981, након што је измештен фудбалски стадион са пратећим објетима. Управо на месту где су биле свлачионице, нађени су темељи сакралног објекта. На жалост, јако је дуго трајала фаза када је био прилично запостављен, након што је изашао на светлост дана и све до 2004.је стајао као неко сметлиште. Имали смо на делу крајње непоштовање према том простору у трајању од 20 и више година. Имао сам прилике да чујем сведочења оних који су после Другог светског рата учествовали у чишћењу тог дела терена. Они су то нашли, када су видели о чему се ради, само их поново затрпали – казао је Дејан Радовановић, директор Завода за заштиту споменика културе.
А заправо се ради о остацима из више периода. У најстаријем слоју је основа цркве из 10. века. Дакле, на том је месту била црква 500 година пре него што је тврђава, од које, како углавном мислимо све почиње, уопште подигнута. Потом су се низали зидови додавани приликом изгдање цркве у 15. веку, па нови након што је црква постала џамија. Ни ту није крај, јер је потом претворена у католичку цркву, да би је Турци поново учинили џамијом… Али су темељи ипак остали да сведоче о том немилосрдној судбини. Од 2004. Завод интензивније ради по овом питању. Обављено је чишћење и темељи су покривени најлоном. Више смо тиме желели да скренемо пажњу јавности него што их је било могуће заштити на тај начин. Чак смо и Министарству слали апел уз поруку да ћемо бити принуђени да затрпавамо темеље уколико они не издвоје новац за покретање новца, јер на крају, земља боље чува остатаке него када стоје тако откривени. Трајало је то наше дописивање… У међувремену је то поново додатно обрушено и зарасло, а 2010. смо коначно добили новац за израду пројекта обнове и делимичне рестарурације сакралног комплекса – прича Радовановић.
Да ту има гробова, знало се од раније, али је 2012. пронађено12 нових. У једном од њих, у централном делу триконхалног објекта, били су остаци тела женске особе и поред њих – златне наушнице. Скелет је био јако оштећен, лобања пронађена у шуту. Нађен је кичмени стуб, руке и део карлице – остао је само труп. На стање остатака у том делу, свакако утиче и сам терен, однос између водостаја Дунава и подземних вода па се вероватно дешава и да су ти скелети некад потпуно у води. Осим наушница, пронађена су и два гвоздена клина, највероватније део сандука у коме је била сахварњена. Жена је била старости између 60 и 70 година, што је за те прилике поприлично, висине око 150 центиметара. Уочене су палеонтолошке промене услед карактеристичних проблема које људи у годинама имају са костима и зглобовима, али то није узрок њене смрти. Није ништа друго указивало на то шта јесте, нити је то било могуће утврдити на тај начин. Кад сам видео ово одмах сам схватио да је налаз изузетан, двоглави орао је грб који ми знамо као Немањићки, али није само њихов. На чеоним странама су монограми, М.П.А, (Марија Пелеолог, жена Стефана Дечанског) што је више него јасан знак да су припадале неком ко је у вези са династијом Палеолог.
Уживо, оне су мале и делују крхко, а њихова лепота и мајстроство оног ко их је израђивао виде се тек на увеличаном приказу, ту је сва озбиљност израде и потребне вештине. У основи, то је карактеристичан тип наушница у облику полумесеца. Комплетно су урађене од злата, димензија 16 х 12 милиметара и свака је тешка 2,35 грама. Датовање је крај 14, прва половина 15. века, што делује јако широко, али налази тог типа не могу бити одређенији. Наушнице се често наслеђују, носе генерацијама, тако смо ту врло уздржани када је у питању прецизирање, ова особа је могла да их добије у детињству и да их носи читав живот – објашњава археолог. Радовановић је до сада, трагајући за одговорима пронашао три пара готово идентичних наушница, али су све много лошије израде и материјала. Један је налаз је из Македоније, код Скопља и те наушнице се везују за Марију, жену Стефана Дечанског и синовицу византијског цара. Два су пронађена на Пелопонезу у граду Мистра. Веза са Мистром је у томе што су њоме, од 1259. до 1460. године углавном владали Палеолози и мање Кантакузини. Након тога су је освојили Турци. Константин XI Палеолог Драгаш, последњи цар Византије, био је потомак Манојла II Палеолога и принцезе Јелене Драгаш Дејановић, ћерке српског великаша Константина Драгаша из времена цара Душана. Имала је седморицу синова, а најзначајнији су били Јован и Константин Палеолог који је и погинуо бранећи Цариград. Тада су чак и Срби имали одред на страни Турака. Може се претпоставити да траг води ка унуци Јелене и Манојла, ћерци Томе Палеолога, Јелени Палеолог, иначе удатој за Лазара Бранковића, Ђурђевог сина и депспота. Лазар је владао свега две године и преминуо, а Јелена је владала кратко, до пада Смедерева. Наушнице, највероватније припадају неком ко је њој био веома близак. Овом приликом такође је била изложена и златна наушница са бисерима, смарагдом и рубином пронађена 1968. у двору деспота Ђурђа.