Сећање на дан када је Кнез Михајло „покајао“ Смедерево

63

ОЖИВЉЕНА ИСТОРИЈА:

Не у некој од музејских сала, већ управо тамо где се догађај о коме је било речи и одиграо – на улазу у смедеревску тврђаву, историчар Мирослав Лазић одржао је интересантно предавање поводом 150 година од како је кнез Михаило III Обреновић „покајао” Смедерево.

Наиме, 24. априла, навршио се век и по од турске предаје кључева града Смедерева изасланику кнеза Михаила, српском мајору Љубомиру Узун-Мирковићу. Реч је о догађају који се може сврстати у најважније или преломне у модерној историји Смедерева и Србије. Јер, после Хатишерифа из 1830. године, а пре стицања независности 1878. године, ово је свакако најзначајнији дан у повести Србије 19. века, посматрано са државно-правног становишта, односно турско-српских односа, објашњава Лазић. Предаја смедеревског града била је нешто касније од оног најсвечанијег и најважнијег, а то је примопредаја београдске тврђаве, 18. априла 1867. У Смедереву се то догодило 24. априла и био је то веома важан догађај, не само за наш град, него и за читаву, оновремену Србију. Примопредаја је обављена уз церемонијал и том приликом је тадашњи командант одреда српске војске, мајор Љубомир Узун Мирковић, иначе потомак чувеног устаника из Првог српског устанка, Узун Мирка Апостоловића, примио кључеве града и испратио турски гарнизон који је бројао око 380 низама. Оно што је такође куриозитет ове приче јесте да је први српски пароброд „Делиград“ одвезао Турке из овдашњег гарнизона низ Дунав. Симболика овог догађаја огледа се и у стиховима чувеног чика Љубе Ненадовића који је касније, сав у једном романтичарском националном заносу, испевао песму о Делиграду у којој описује ове догађаје и слави примопредају града од Турака. Смедеревци су били животно заинтересовани за одлазак Турака одавде јер након одласка цивилног становништва из града 1862, тај турски гарнизон је донекле угрожавао миран живот и просперитет веома напредне трговачке вароши, какво је било Смедерево. О томе су нам остали бројни записи и жалбе оновремених Смедереваца који су се годинама уназад жалили на бахатост турских војника који су често излазили из града, вршили егзерцир и узнемиравали српско становништво. Догађај је био великих размера за Смедеревце, па су они читавог тог дана славили уз српску војну музику, како се оновременим речником писало. Тај 24. април 1867. биће можда и трајно уписан у историју Смедерева и смедеревске вароши – каже Лазић.
Тако важан догађај свакако није могао проћи и без неких материјалних сведочанства, без које записане речи. Било их је, до скоро, на улазу у тврђаву. Пре тога, на турској вишеугаоној кули испред главне капије на варошком бедему, налазио се један натпис на којем је исписано да је „Кнез Михајло покајао 1459. годину“, ону у којој је Смедерево пало под Турке. Та кула је пострадала 1916. године када су је Немци у Првом светском рату порушили како би ту изградили железнички колосек. Међутим, 1967. године Смедеревци су на месту где је извршена примопредаја, поставили једну бронзану спомен плочу у знак сећања на стогодишњицу предаје Смедерева. Међутим, та табла је 2010. или 2011. скинута и нажалост, највероватније преточена као секундарна сировина. На питање шта данашњи Смедеревци могу да учине како би повратили сећање на тај чин, Лазић одговара: На нама истраживачима је да се трудимо да дођемо до историјске истине, колико је то могуће у складу са доступним изворима. Један од начина јесте и овај, ово јавно предавање на који су се одазвали грађани Смедерева и ви, представници медија, што је веома значајно. Могу и да овом приликом упутим апел, ми стојимо на располагању свим друштвеним структурама, било да су то институције или можда појединци спонзори, да нађемо неки модус да вратимо сећање на овај веома важан датум, јер плашим се да када прођу овакве годишњице и јубилеји да се ти важни догађаји просто забораве. За почетак, могли би да се видимо на који начин да поново поставимо таблу, а да потом, можда и неком посебном публикацијом или изложбом, скренемо пажњу нашим суграђанима на тај, значајан део локалне, али и историје српског народа – закључује виши кустос Мирослав Лазић.