Деведесете, ожиљак који (не)бледи

15

СРЂАН ВЕЉОВИЋ СРЕДЊОШКОЛЦИМА ПРЕДСТАВИО СВОЈУ ИЗЛОЖБУ

Одличну праксу да се, током трајања изложбе, а након свечаног отварања, за посетиоце, углавном млађих генерација организује и ауторско вођење кроз актуелну поставку, Галерија савремене уметности у Смедереву наставила је и са пројектом „Деведесете“.

Реч је о низу фотографија Срђана Вељовића, насталих у периоду Милошевићеве владавине, од 1987. године и Осме седнице ЦК Савеза комуниста Србије, која се може сматарти уводом у каснији распад Југославије, па све до 2000. године, политичких промена и транзиције. Средњошколци из Смедерева имали су, и у великом броју искористили шансу да изложбу сагледају уз помоћ онога ко ју је и стварао – Вељовић их је упознавао са сваком фотографијом, контекстом у ком је настала, поруком коју носи… Они можда не разумеју шта се то догодило па су на улице, у једном тренутку, изашли и тенкови да се супротсаве народу, али с друге стране, констатују да је много тога и даље исто, што на жалост значи да су и њима, који у време када су ове фотографије настајале нису ни били рођени, оно што виде ипак на неки начин „познато“: То и јесте био један од мојих личних мотива за изложбу, моја деца су узраста ових ђака. Деведесете нису испричане на прави начин, тако да рационално сагледамо шта се све то заиста дешавало, које су то силе све узроковале, да се ми нађемо ту где јесмо. Мислим да је ту проблем нас као друштва, да, као и све друге, „екс југословенске“ нације, што сви желимо да се прикажемо искључиво као жртве приказујући да нам се неоправдано десило све то. Моја жеља је да на неки начин, барем симболички завртим те теме, изместим их из војних контекста на неке друге позиције, да се баци мало другачије светло на све то.  Јер, ту је дошло и до замене теза, имамо причу како су то биле године некаквог лудог провода. Ја, опет мислим да је то само симптом, да је то због велике несреће и невоље, а никако веселост сама – каже Вељовић додајући да је његов лични утисак да се контекст који је узроковао деведесете опет враћа. Додуше, у измењеном облику, али је евидентно да се за национализмом, увек посеже када не можете да решавате неке реалне потребе и проблеме људи – нампомиње аутор.   Поменути, паралелени свет лудог ноћног провода у земљи чији становници једва преживљавају дан, својеврстан је апсурд, који је Срђан забележио и на фотографијама. И да све завршило, као некаква фаза друштва у проблемима, сада бисмо тога могли само да се присећамо. На жалост, иронија је у томе што „турбо фолк друштво“ и читав низ наопаких вредности које оно представља, не само да су преживеле, него су, две деценије касније „легитимна“ култура. Према тој појави, тада је ипак постојао велики отпор. Сада је, колико ја успевам да видим, међу млађом генерацијом, то потпуно преовлађујуће и да је то некакав „мејн стрим“. Е, то је оно што је тужно. Али, то је резултат пада стандарда. Мислим на одсуство нечега што би била културна политика која би се реализовала на програмима телевизија са националним фреквенцијама. То је посао државе, да кроз образовање, културу и јавне медије промовише неке друге вреднсоти, чега сада нема, јер све иде ка тржишту. Ти „треш“ програми се ваљда исплате газдама. Ово друго о чему ја причам, би био рат против струје, а то је тежак процес. Када пустите да све иде без икакве регулације, онда добијете „треш“ и низак ниво културних потреба, које се своди на те „цајке“ које су свуда – додаје Срђан Вељовић. На питање како би могла да изгледа нека будућа серија фотографија која ће сумирати прве деценије другог миленијума, каже да нам свакако неће недостајати материјала, али да ће то сигурно бити нешто сасвим другачије. Најпре због чињенице да се променила и сама фотографија. Данас су сви фотографи и сва ова деца свакодневно имају фотографска искуства. То је медиј који се стално мења. Термин документарна фотографија је компромитован, јер фотографији више не смемо да верујемо безрезервно. То би било неозбиљно. Морамо да имамо на уму је да процес читања фотографије сада компликованији. Да ли ће то ће бити посао за мене или неког другог, видећемо… – закључује Вељовић.