НЕКИ ДРУГИ КРИВЦИ Или – Да ваља да се живи ноћу, Бог не би гасио светло увече! Прилог о нашој кривици за насиље које трпe наши млади

36

У Градској управи одржана је трибина о безбедности младих на интернету. Предатори су се, рече Влада Арсић, колега и публициста, преселили са улице у ваше домове, у мрак дечијих соба у којима светле једино монитори десктоп или лаптоп рачунара. Али, шта са предаторима, који су у нама, који децу до јутра пуштамо у ноћне клубове!?
Постоји, наиме, дисциплина у којој смо прваци света. Од пре неки дан и званично јер је наш главни Београд, чувени светски туристичко- забвавни портал Лонли планет прогласио за град са најбољим ноћним проводом на свету! Машала! – што би рекла моја баба – чега се паметан стиди, тим се луд поноси!
Награисали смо, начисто, што би, опет, рек`о мој покојни деда – Шта тражите ноћу у сеелоо… – кад смо излазили у кафиће. – Ноћу сам`санђаме и вештице излазу! Нисам га тад слушао, док нисам живот кушао. Е,сад га све разузмем, ал сад живот вража за неслушање! Ништа лепо нисам доживео ноћу, после поноћи. Или сам препио или сам препаднут или презнојен; све са префиксима пре, све у аугментативу, све увећано и све лоше – верујте децо на реч! Сад то исто причам младима, али ме ретко ко разуме.

 

НЕМОЈ ПО ГЛАВИ ДРУЖЕ ПЛАВИ

 

Да се разумемо, нисам ни ја баш куче од јуче и нисам ни првосвештеник честитости и морала баш. Бивао сам и ја у тим вашим чизмама децо, ономад. Газио блато, воду до колени… бауљао по ходницима и подрумима живота, па и ноћом! Али, бре, знало се кад сме да се заноћи и колико. Осамдесетих година прошлог века, рецимо, радним даном, посебно зими, полицајци-позорници легитимисали су сваког ко је после 11 увече био на улици. Најчешће младе, па их оним старим, плавим полицијским фићама, развозила по кућама, превентивно и педагошки. Јао си га теби, кад те милицајац, а тако су се звали другови органи реда некада, у пола дванаест довезе плавим фићом кући.
– Добро вече друже ! – салутирао би и обраћао се мом оцу- који је у пиџами отварао врата, уплашен што га органи реда посећују у по ноћи. – Јел овај примерак младунца, Ваш?- показивао би на мене, шћућуреног иза његовог шињела.
– Јесте, одговарао би бесан отац – Шта је урадио ?
Ништа, али сматрамо да неком са 17 година није место на улици у пола дванаест ноћу, да ли се слажете?
Слажем се друже – одговарао је мој отац – поручујући ми очима да ће нана црну вуду да ми преде и да ће да ме сложи чим друг- орган оде. Тако је и бивало, јер шта има омладинац, јел`те да тражи на улици у пола дванаест и још да са оним његовим панкерима, игра труле кобиле испред цркве у снегу!?
Али, то је било време кад су се очеви поштовали и кад се и народна милиција поштовала, бре! Улогу очева, данас су преузеле разне Макароне, Поповићи, Мишковићи, Живојиновићи, Ражнатовићи. Исто као и улогу полицајаца, који, данас раде као обезбеђење на улазима ноћних клубова, код оних, које су пре две-три деценије хапсили!!!!!
Не кажем, ноћивало се и ономад, кад смо ми били млади, али о испраћајима, свадбама, првомајским уранцима, трећим сменама у фабрикама. Понеки су ноћивали напољу и у ноћном лову, понеки у швалерацији и штети. Али, ноћни живот, тада је био на граници, на крајњој граници између нормалног, пожељног и оног другог, недозвољеног понашања.
Ноћни живот, данас је парада неморала и греха. Девојчице од 15 година, које таксистима нуде сексуалне услуге за превоз до куће… Сцене оргија усред ноћних клубова, дрога на килограме. Ту нема прикривених предатора, ту смо сами себи и нашој деци, ми и они, највећи предатори и непријатељи – ми, којима су увек за нешто, они неки, други криви!