Ни већег празника, ни мањег славља

0

Овако бих, после ових празничних дана који су „згодно пали“ у продужетку викенда и још згодније се надовезали на следећи викенд, прокоментарисала празник иза нас. Ништа радници, ништа синдикати, ништа уранци, …
Додуше, по традицији, на Тргу Николе Пашића у Београду, у протестној шетњи окупили су се поједини синдикати са већ познатим захтевима: тражили су боље услове рада, веће плате, социјалну правду… а онда се упутили до зграде Владе… И то је то. Већ виђено. Међународни празник рада и ове године обележен ја са истоветним захтевима као и оне далеке 1886.
У Смедереву је празник протекао некако превише мирно. Јавни сектор је искористио све благодети Закона о раду. Они, који су те среће да раде у приватном сектору, нису имали избора – углавном су радили, и за празник нису марили. Да је празник у којег се данас у Србији заклињу још само синдикалне вође, избледео до непрепознатљивости, потврдиле су не само слике града у „нерадне дане“, већ и анкета коју су овим поводом урадили новинари ТВ КЦН Смедерево. Веровали или не, методом случајног узорка, нико, али дословце нико, од анкетираних није знао да одговори на питање : „Зашто славимо Први мај?“
Осим одговора да „је то празник“, најбоље пласирани су се домогли објашњења да је то „празник рада“! Остали – нису знали ни за пролазну оцену. Вероватно би им учитељице са задовољством одбрусиле: „Седи, један!“ , али кога сад брига за то? Ко је крив што не знамо значај овог датума? Сигурно нису „криви“ радници који преживљавају од првог до првог са минималцем, или они који су због приватизација остали без посла, или они за које посла нема… Ко се данас бори за радничку класу која ето, не мари за сопствени празник?
Или да питање поставим другачије: за кога се данас боре синдикати? Да ли се заиста боре за „боље услове рада и веће плате“ или се боре за сопствено политичко етаблирање? Кокетирање са политичким странкама ништа добро није донело ни њиховим организацијама, ни радницима. Профитирали су само они који су, што је теоријски незамисливо , постали део извршне власти. Уместо да буду „група за притисак“ , синдикати су постали саучесници политике. У таквој констелацији страдала је управо радничка класа. Данас се радници поред тако „моћних“синдиката продају као роба на лизинг. И као сва остала „роба“, могу да буду „враћени“ агенцији од које су изнајмљени. Закон који регулише ту област још увек не постоји, а мултинационалне компаније које на овај начин запошљавају раднике, раде и у Србији. Проблем је само што једна правила важе за Србију, а сасвим друга,за рецимо земље Европске уније.
Од Првог маја нису остали ни рестлови чувених уранка, а овим генерацијама и није до роштиљања у природи. Та иконографија, изгледа, одлази у историју заједно са „радничком класом“.
У Смедереву, образ синдиката „одбранили“ су синдикати Хестила. Они су на једној доброј традицији која је утемељена још у време „тврдих“ преговора са Ју-Ес стилом, поставили „правила“ које је прихватила и кинеска компанија. Колективни уговор је капитал који радницима железаре пружа стабилну позицију. Кад преговараш, онда умеш и да тражиш. Зато је рецимо Самостални синдикат Хестила у сусрет радничком празнику објавио проглас са захтевом „Да живимо боље“. Нема сумње да радници Хестила живе боље од остатка запослених. Тај „остатак“, и ако не верује у Први мај, и данас се бори за „три осмице“ и страхује за будућност.
Мислите о томе.