Свет није онакав каквог га видимо

6

ИЗЛОЖЕНЕ ДИГИТАЛНЕ ГРАФИКЕ БРАНИМИРА КАРАНОВИЋА:

Бранимир Карановић се поставком у Смедереву представља серијом дигиталних графика димензија 40 x 80 цм. Радови доносе наставак његовог истраживања  у пољу фотографије, али са својим проширеним презентацијама у пољу графике.

На представљеним радовима урбана иконографија комбинована са иконографијом природе, кадрирана и стилски уплетена, открива занимљиву концептуалну основу у служби изражавања интимних светова аутора. Читав регистар уобичајених, свакодневних ствари у оквиру исте визуелне представе нашао је свој антипод у другачијем, окружујућем контексту и садржају, чиме је отворио простор за уписивање сасвим личних и индивидуализованих значења – објашњава Наташа Кузмановић, кустос Галерије.
Карановић нуди специфичну, креативну линију са намером да открива свет око себе. Радови задржавају ликовни сензибилитет присутан у његовим ранијим остварењима у којима се пресликавају два призора са енигмом супротстављених ситуација које уметник ликовним поступком доводи у одређену нивелацију, наводи Наталија Церовић у каталогу који прати изложбу и поручује да је сврха ове уметности више да подстакне мисао него да је прикаже. Проблем ока које гледа и види тиче се у подједнакој мери и уметника и реципијента. Свет није онакав каквим га опажамо. Наша цивилизација је цивилизација слике и она је присутна у свим сегментима живота. Њена основна карактеристика је брза читљивост, јасност поруке која се кадрира. Савремено доба изискује нови ликовни систем примерен динамичном оку. За рецепцију и настанак овог ликовног дела ментални процес је подједнако значајан као и чулни. Смисао визуелног призора открива се релацијом неког призора са другим, сличним или различитим како објашњава А.Ђурић у књизи Симултано око. Довођењем у међусобне релације призора из обиља визуелног света, Карановић открива нове везе у измењеној функцији ликовног виђења.
Отуда су његове графике попут неке серије „негатива“ или нешто измењени одрази у огледалу на први поглед сличних призора. Кроз симултано сагледавање различитости и преношење и тумачење тих посебности, рађа се уметнички говор који код ових радова у највећој мери лежи у компарацији између различитих скупова и налази се у њиховом пресеку. Неочекиваним ефектима на новим радовима, Бранимир Карановић наводи публику да изоштри и додатно култивише перцепцију, али и ужива у ликовној рафинираности концептуализованог проседеа, додаје Церовић.