Маске су пале, да се не лажемо…

0

-Атмосфера је усијана.
Мој друг, ничим испровоциран, најављује очигледно врућу тему. После дуго времена пијемо кафу у малом кафићу који слови „за њихов“, ма шта то значило. Он тврди да се озбиљно дистанцирао од свих дневно-политичких догађања, ја му, наравно, –не верујем.
-Сад ме не занима шта је у њиховом дворишту – каже опет неповезано. – То је њихова ствар, и нека они то реше између себе…
-…толико о твом „дистанцирању“ – упадам ја у његов монолог.
Он не хаје на мој коментар. Слеже раменима као да каже „баш ме брига“, а онда почиње озбиљну дискусију:
-То су ти законитости у страначком организовању: после извесног времена и мишеви мисле да их се лав плаши. И почиње игранка.
-А где је почела игранка? –опет ја инсистирам јер ми нису баш јасне те „опште“ назнаке друштвене ситуације.
Мој друг ме скрозира као да му није јасно да ли се ја фолирам или су ми стварно промакла нека дешавања. Ипак спушта тензију и одлучује да ми потанко дешифрује ситуацију.
-Видиш да се свуда нешто говорио о фотељама, директорима, конкурсима…
-Видим, па? – не дам му ја да превише развлачи.
-Све је то требало већ да буде, а ништа се још не догађа. И не зна се ко је нервознији: да ли ови садашњи, да ли потенцијални, да ли ови што би то много обожавали, да ли они озбиљни… И сви мудро ћуте и „као не би“, и сви потежу неке везе…
Сад се ја понашам као Алиса: – какве везе?!
Мој друг, политички радник са искуством је стрпљив:
-Ко нема овде упориште, тражи га у Београду. То су ти оне „директне везе преко Мале Крсне, Лајковца и Раковице“…па до неког шрафчћа који можда познаје некога…
Све приче о „потезању веза“ крећу, објашњава ми, на исти начин. Неко има прију, која има куму која познаје неког „јаког“ страначког лика. И пола посла је готово…
-То ми је јасно, а шта је друга половина посла?
-Па то ти је к`о у оном вицу о лутрији. И тај заинтересовани мора да попуни тикет …Мора, рецимо да брзински заврши неки факултет.
– Значи, ти тврдиш да их је више?
Мој друг је сад свој на своме:
-Чуј, више! Маске су пале, да се не лажемо бре… И онај са „паметним“ надимком завршио факултет и `оће да се углави негде.
Не разумем шта је то „паметни надимак“, али мој друг га овако живописно оцртава:
-Бре, мозак му је толико велики да су морали тако да га зову. Ето, толико његовој паметноћи.
Ћутим. Шта ће мукица.
До читања.