Оде Желвоз!

85

Више од деценије траје агонија Желвоза. То значи да исто толико траје и агонија запослених, града и државе. Сви ови чиниоци у неким својим оквирима утицали су на заплете и расплете судбине која је пратила смедеревске ремонтере.
Прошле недеље, Одбор поверилаца донео је одлуку да прода Желвоз фирми ” Victory Solutions“ . Из петог покушаја, београдска фирма пазарила је Желвоз за 163 милиона динара. Друга понуда била је за три милиона мања, а постигнута цена је скоро за половину нижа од процењене вредности. Процењена вредност била је 1,15 милијарди динара.
Десет година је Желвоз највећи смедеревски проблем. У деценији за нама, чини се да нема месеца у којем синдикати и запослени нису били на улицама. Све су пробали: од блокаде пружних прелаза, блокаде саобраћајница, штрајкова глађу, „логоровања“ у згради градске скупштине протеста испред зграде Владе и Агенције за приватизацију… Обуставе производње се и не рачунају…
За тих десет година држава је нештедимице давала паре за спашавање нечега што није могло да се спасе. Држава је на све могуће начине спашавала запослене, а фабрика се, попут, старих вагона које су ремонтовали, насукала на слепи колосек. По неким проценама кредибилних економиста, за вештачко дисање предузећа које је запошљавало и 1.700 радника, отишло је и више од 25 милиона евра! Буџет Србије је овим парама покривао плате, отпремнине, а знатан део је отишао и на повезивање стажа запослених. У ове финансијске вратоломије треба убројати и послове које је држава наручивала за железницу.
Кад причамо о Желвозу, време његове агоније омеђено је приватизацијом из 2007. године. Међутим, ни пре тога овој фабрици нису цветале руже. Сећам се да је тадашњи градоначелник метафорично говорио о два „Ж“ проблема града – железари и Желвозу. Тада ја фабрика била (про)цењена између милион и 2,44 милиона евра. Крајем те године румунски конзорцијум Грамперт и Ремар, као једини понуђач на расписаном тендеру, купио је Желвоз за 1,15 милиона евра.
И пре склапања уговора – све је кренуло наопако. Поједини синдикати су махали проценом коју је наводно још 1998. израдио тим Економског факултета по којој је фабрика вредела неких фантастичних 26 и кусур милиона долара!
Румуни се практично нису ни уселили у фабрику, шест месеци од закључења уговора, кренули су штрајкови и захтеви за прекид приватизације. Већ 2011, запослени ступају у генерални штрајк, радници су одлучили да „одбране фабрику“ и пред капијом су сачекали одлуку о прекиду приватизације. Одлука је стигла 9. априла 2011.
И тада је поново Влада почела да упумпава паре: за повезивање стажа и за отпремнине. Био је то пут без повратка. Низали су се штрајкови, протести…Радници су 2014. запосели зграду Градске скупштине… Захтеви су се буквално сустизали: у предизборној кампањи блокирали су тада ппв Вучићу, улаз у странку…
У међувремену, у игру је ступила и Ћимолаи, италијанска компанија која је тврдила да има озбиљну намеру да купи Желвоз. За почетак су закупили наранџасту халу…
На петом покушају, Ћимолаи је имала лошију понуду од садашњег власника.
” Victory Solutions“ је постао власник имовине, а дугови су остали држави као највећем повериоцу. Нови власник добија 20 хектара земље , 95.000 квадрата погона и хала, опрему… На другој страни – дугови су огромни: бившим радницима, добављачима, банкама, држави за порезе, доприносе, Фонду за развој… Посебна прича су послови који нису урађени.
И тако – оде Желвоз! Да ли је стављена тачка на десетогодишње тумарање?
Мислите о томе.