„Ако сам неком детету причинио радост, мени је то сасвим довољно“

72

НАША ПРИЧА » ИМЕ КАО ПРЕДУСЛОВ ЗА ВЕЧНО ДЕТИЊСТВО

Некоме упамћен глас на радију, неко се смејао његовим маштовитим рекламама, некоме је мајка читала његове песме пред спавање, неко се потукао у углу задимљеног подрума уз свирку његовог бенда, а многа деца су имала привилегија да буду део представа у којима је он био главни лик. Он ипак каже да себе не сматра много битним, ни у књижевности, ни у глуми, ни у музици и да ништа од тога не би пропало да њега нема, а нити је нешто епохално ново ово што ради. Цео свој живот посветио је дечијим осмесима и задовољан је ако је њима успео да причини радост и задовољство својом представом, књигом или песмом. Тачан у минут и са срдачним поздравом појавио се на договореном месту Јовица Тишма – новинар, пропагандиста, глумац, песник, писац, музичар. У опуштеној атмосфери, каква се од њега и могла очекивати, одмах по спуштању торбе започео је разговор.

Једна од првих љубави и Тишминог директног додира са сценом била је када је настало Позоришна општина Дома омладине. „Ја сам се одмах пријавио на аудицију и добио улогу у представи Краљ Иби. Први скандал који смо изазвали била је парада која је ишла кроз град, 25. маја односно за Дан младости.“ Постојало је друштво и пре настанка ОПС-а које би се „играло позоришта“ како он то каже. „То је било друштво које се са фонтане преселило у Дом омладине, а касније смо добили и биоскоп Светлост и имали смо могућност нешто да кажемо, мислим да то данас млади немају. У оно време, за које многи кажу да је лоше, ми смо имали простора да стварамо, било је неколико одличних позоришта, надметали смо се здраво, организовали мале фестивале, анимирали младе људе. Један наш члан имао је старог остина, и са једне стране смо написали Краљ Иби, а са друге смо залепили плакат за представу и тако прошли поред свечане трибине са локалним функционерима. Када смо тако срећни и поносни стигли до Дома омладине, одједном, људи из полиције долазе и на информативни разговор одводе неколико глумаца.“ Уз осмех који показује да је то једна од оних прича која и није била баш смешна у том тренутку, али се онда годинама препричава као виц наставио је: „Неко је протумачио да Краљ Иби представља Краљ И-БЕА, односно Информбироа. Схватили су да се Жаријева представа тако зове тек кад смо им показали књигу са текстом.“

На ред долази и музика

Многи би се жалили на недостатак средстава, али Јовица за пропаст свог рокенрол бенда кривицу сваљује на „проклетство мале вароши“ да успе у нечему тако великом. „Бенд је био комбинација позоришта и рокенрола. Међу првима смо унели те позоришне елементе на сцену. Неша Лептир нас је обожавао, гледао нас је у Београду, у Дому омладине, били смо му инспирација.“ То проклетство мале вароши нису успели да сузбију ни много већа признања да је ова група радила нешто квалитетно, сматра мој саговник. Тих година показали су се као бољи од групе „Леб и сол“ на зајечарској Гитаријади, и од групе „Галија“ на Фестивалу у Књажевцу. „А десило се и да су ме избацили из бенда који сам ја основао“, ову реченицу испратио је осмех и климање главом. „Они су сматрали да треба више да се посветимо музици, а ја никада нисам веровао да смо ми музички толико јаки, зато сам инсистирао на сценском наступу.“
„Поводом четврт века од распада бенда“, наглашавам, не од оснивања, већ од распада, направили смо концерт који смо поклонили Смедереву. Неки су поверовали да ћемо почети поново да свирамо, ја нисам био за то. За мене је то ипак превише локална прича, превелика лична емоција и то што је у салу Светлост дошло неких 400 људи у ствари је било 4000 људи у нашим главама.“ Помало разочарано говори о рокенролу онаквом какав је био када су га они свирали и данас. „Као што смо измишљали позориште, јер нисмо имали где да га ’купимо’, тако смо измишљали и наш рокенрол. А данас је то индустрија.“ Али постоји нешто што сматра да су остали дужни овој групи: „Једино ми је жао што је остала само прича да направимо филм о групи ОПС, којим бисмо се нашалили са неким нашим временом, као маторци који сада покушавају нешто да разреше и да мало замишљамо да смо стварно велики бенд.“

Живот у Радију

Када је у питању био Радио Смедерево, наишла је и прва потешкоћа у овом разговору. Треба се сетити када је све почело. Био је сигуран када се завршило, али уз брзо рачунање и кратку тишину и је изговорио: „36 година! Од којих сам 15 био сарадник.“ Уследила је кратка пауза као да провера ту информацију у својој глави и: „Да, био сам сарадник тако дуго, и пропуштао сам неке људе за које није било шансе да се запосле, па онда ја не конкуришем да би они добили посао. На крају су се колегинице и колеге из Радија избориле да се и за мене отвори радно место.“ Објашњава да је до Радио Смедерева дошао преко омладинске редакције. „Када сам добио стални посао испоставило се да ја могу и умем још нешто да радим. Тада сам се преоријентисао на маркетинг и на прављење реклама“, а онда је уз смех додао: „Док ми се није смучило.“
Присећајући се можда најкреативније рекламе у свом животу почиње да објашњава како једног дана у редакцију Радио Смедерева улази човек са жељом да му се уради реклама за погребно предузеће и да се пусти усред емисије „Поздрави и жеље слушалаца“, у ударном термину. Човекова жеља је испуњена и пуштана је патетична реклама уз пратњу клавира, док је у редакцији као штос осмишљена песмица на ову тему. „У сандуку Ђурђевић Радише, ни жив човек не може да дише. Све дихтује од мајсторске руке, можеш мирно да трулиш без муке…“. Она се тако ширила док једног дана човек није упао у редакцију збуњен како то постоји реклама за његову погребну опрему за коју он не зна. „Пустили смо му касету где ја мекетавим, полусељачким гласом причам ту шашаву песму коју сам смислио. Када је чуо, он се одушевио и тражио да је пустимо у програм. Проблем је био да ли ће уредник то дозволити. Уредник осим што је одобрио касније нас је наговорио и да се пријавимо на Југословенски фестивал тржишних комуникација у Новом Саду и тамо смо добили ’Златну идеју’“.

Дечја земља

Две су „Дечје земље“ које треба разликовати – Креативна група и Позориште. „Креативна група је почела пројектом „Слике из мрака“ који је представљао изложбу фотографија које су правили слепи млади људи. Свако од њих је имао свог пратиоца и имали су задатак да направе десет фотографија. У тренутку фотографисања су говорили која је ментална слика коју они имају на основу звукова. Изложба је била представљена тако што се најпре приказивао текст који је објашњавао шта они кажу да виде. Затим се приказује фотографија, а за слепе у Брајевој азбуци испод ње пише шта је стварно на фотографији.“ У једној акцији оснивачи ове групе и позоришта обилазили су Домове за децу без родитељског старања. „Са њима смо правили једнодневну школицу глуме, мало смо се играли позоришта, објашњавали шта је позориште, како се дише, каква треба да буде дикција, вежбе покрета… После тих вежбица заједно са децом смишљали смо представу, импровизовали сценографију и костиме и истог дана је играли за њихове другаре у Дому. Одлучили смо да направимо ЦД песама за децу које певају деца из 8 домова, тај ЦД само поклањамо. Позориштанце „Дечја земља“ је професионално позориште и једна лепа игра, и да би оно могло да добије неке донације ми смо направили ту креативну групу.“ Помало саркастично додаје „са не тако великим успехом“, али као да жели да покаже да то уопште не може бити вредно дечије среће. „Имамо неки наш фазон рада, ја напишем представу, окупимо се у кафићу и договарамо се како ћемо, а на лицу места правимо представу у сусрету са децом.“ Са поносом, као на један велики успех, говори о овом позоришту. „Ма, мени је то супер. Где год има деце ми можемо да направимо позориште и одиграмо представу!“

Да се не заборави

О Смедереву говори са много љубави, али онаквом какво је некада било, као да некога криви јер је сада све другачије. „Ми смо увек преносили тај неки позитивни дух Смедерева који је некада постојао. Било је то време са много више поштовања. Чак су туче тада биле на ферку. Ја волим да цитирам Љубу (Нинковића) и његову песму Мој свет, када каже Свако време остаје у сећању вршњака својих, као време лудости, страхова ил’ радости, ал’ оно што му даје сјај то је неко друго време. Ја сам сада дошао у то неко друго време које је мени обасјало оно моје време.“
„Многи се буне да нам омладина није добра. Ја верујем да је много више тих добрих, амбициозних младих људи који желе нешто од живота и у животу, али су они невидљиви, јер су упослени, раде, стварају, желе.“ Како то углавном бива до изражаја онда долазе галамџије и фолиранти и на основу њих ми стварамо слику данашњице, објашњава он.

Крајња тачка професије

„Свачим сам се бавио, али у једно сам сигуран, не могу више да правим рекламе“, понови тај огорчен осмех када спомене маркетинг. „Од њих ми је мука. За рокенрол мислим да смо баш матори.“ А онда се врати на територију на којој се осећа најсгурније, и о којој прича тако поносно – деца. „Ја сам се на крају определио да радим за децу, са њима се играм, за њих пискарам и мени је лепо, то ми прија. Неке ствари не умем да радим, неке које су можда профитабилније не желим, и онда се бавим оним што мислим да могу, а волим и желим, и још сам задовољнији када видим да то неко тражи од мене.“ Сматра да још увек није порастао, да је можда за то заслужно и његово име које је наследио од свог деде Јована, али у деминутиву. „И колико год сам се трудио да нешто урадим као Јован, то је испадало као кад ради Јовица. Није хтело да порасте. Порасла ми је и брада, и нос, и уши, и стомак, само ми је име остало мало и одредило ме да останем писац за децу“.