На многаја љета, ово „мало“ дело велике љубави

17

ПРЕДСТАВЉЕНА МОНОГРАФИЈА О ЛЕТЊЕМ КАМПУ У ЈАСЕНКУ

Из штампе је недавно изашла монографија посвећена двадесетогодишњици Летње веронаучне школе. Централна прослава је 16. јула уз присуство епископа Игнатија у храму Светог Георгија у Јасенку, а пре тога, књига је представљена у цркви Светог пророка Јеремије у Врбовцу која је годинама, пружала велику подршку кампу веронауке. 

Након литургије и опела које се у спомен костурници у врбовачкој цркви служи у сећање на страдале војнике у Првом светском рату, у може се рећи пре свега интимној атмосфери, окупило се свештенство и верници како би, у сусрет великој промоцији која ће бити средином месеца, била представљена монографија која сведочи о 20 година рада Летње веронаучне школе у Јасенку.
Обајвљивање ове књиге је догађај чији значај превазилази наш град, па и земљу, јер је траг о једној посебној православној мисији: У књизи није ни изблиза написано све, али то није ни био циљ, већ је поменуто само основно, да се види шта се чинило и какав је то траг у времену. Не можемо да не споменемо почившег Милосава Дишића и оно што је урадио. Познавајући њега, није ни чудо, што је он био тај кога је Бог одредио. То је био човек широких видика, снажне вере, изванредних организационих способности, уман, таквом је Бог дао да оснује ову школу, једидинствену и то у време, када веронуаке у школама није било ни у замисли. А како је опстала и привукла децу та школа? Да им је речено: волите Бога јер је он праведни судија, не би, јер то не привлачи. Или да је Бог творац свега… Љубав, она која све даје, а не тражи ништа, која трпи, која се не надима, све прашта и разуме, та љубав привлачи свакога, а посебно чисте дечије душе. Управо због такве љубави, коју су показали сви у тој школи, то ју је одржало, то је децу привукло – казао је свештеник цркве у Врбовцу, Душан Поповић.
И заиста, ово потврђује и отац Мирослав Дишић, свештеник који је кренуо стопама свога оца, сада покојног Милосава Мишића, чија је идеја и била оснивање школе. Кроз њу је, за последње две деценије прошло око 2500 деце различитих узраста, из свих крајева земље, а било је и посета младих који живе ван граница Србије.
Све aшто се чинило, ове две деценије, чинило се из љубави, а Бог је љубав и ту љубав показујемо кроз богослужење, где се заједница ствара око чаше Христове. Љубав је деци показивана на сваком кораку, не само на литургији, већ и на агапама, ходочашћима, кроз игру, дружење, путовања. Има деце која су ту стасала, сада су одрасли људи и дан данас желе да дођу, то мени даје највеће задовољство, то је мене бодрило и давало ми снаге и поред свега, јер није свих ових година било ни мало једноставно. Није лако радити са децом, али они умеју да све узврате љубављу. Свима који су и на најмањи начин помогли рад школе и увидели да то треба да се подржи, велико хвала. Позивам их све да са нама обележе овај јубилеј, да 16. јула дођу на централну прославу у Јасенку, владика Игнатије ће доћи на литургију, доделићемо награде и захвалнице и приредићемо малу закуску, да се одужимо свима и подсетимо се почетака – поручио је Мирослав Дишић, управник кампа.
Монографију је објавила Црквена општина Јасенак уз подршку председника Црквене општине Ненада Пуцара и старешине храма Војислава Илића. Књига даје хронологију, али без превелике приче и детаљисања, јер су нас кроз историјат укратко провели они који су на различите начине учествовали у кампу. Значајан простор посвећен је деци, најпре кроз њихове писане радове који су настајали током боравка у Јасенку, а ту су, затим и фотографије свих генерација за протеклих 20 година. Објављени су и осврти свештеника, вероучитеља, утисци гостију школе, а подухват приређивања монографије поверен је Ивану Кости, секретару:
Велика ми је част да знам да ми је данас чиста савест, мољен сам годинама да на папир ставим кратку историју школе, лепоту и труд живота какав је имао прота Милосав, оснивач кампа у Јасенку. И ја сам стасао уз оца Милосава и када смо припремајући материјал за ову књигу схватили колико је времена заиста прошло, шта се све ту догађало, колико је људи и деце прошло, били смо затечени. Ја сам на крају ове књиге ставио три тачке, неко ће је наставити, остаје да историја и време, неке нове генерације дају суд о томе шта смо радили. Када сам се упустио у ово био сам свестан чињенице да свако ко нешто напише заувек оставља траг, али нисмо се руководили егоизмом, ово није књига једног аутора. Црква је саборна, деци то понаваљамо стално, решио сам да тако приредимо о књигу – каже Иван Коста, вероучитељ у Јасенку.
Како додаје, мисија цркве је у данашње време врло сложена, епархије ту мисију шире на различите начине, али ово јесте специфичан случај јер је започето много раније од свега другог што се данас ради на том пољу. Та визија коју су оснивачи ове приче имали у то време, тек данас нам пружа праву слику. Многобројни кампови су у иностратнству неопходни како би деца сачувала идентитет, али је то тако и код нас. Лепота православља која је тада заживела, живи и данас, та мисија која почива на оном нематеријалном начину постојања, оним што се базира на љубави, поруци: „За бадава сте добили за бадава и дајте“, управо је јевађелски позив Исуса Христа који је овде нашао утемељење. Гледајући овај пример и две деценије искуства и многе друге епархије су почеле сличне пројекте – напомиње Коста.
Наше питање шта је, када се подвуче црта, најважније постигнуће школе, како каже и сам је себи често постављао, а онда је одговор стигао у виду електронске поруке једне од некадашњих ученица која је данас жена, има своју породицу, али поздрављајући учитеље из Јасенка каже да најлепше успомене на детињство носи управо одатле и да су јој оне охрабрење коме се често, у животу враћа.