24.6 C
Смедерево

Кафенисање

Игра престола и мале ствари

Завладало неко необично затишје. Ништа се не дешава. Ниједан озбиљан трач да протресе град. Што би мој друг рекао „што се тресло, тресло се, сад `ладовина до јесени“.
-Ово сам чекао све ове године. Да причамо о обичним стварима, а не о политици. Мало детоксикације није на одмет…- тако мој друг, стари мајстор опсене, покушава да забашури ситуацију.
-Шта сад кријеш, мајке ти? – Питам га док кафенишемо у препуној башти. Дуг јунски дан, а ми испијамо кафу као да нам је васцели боговетни дан на располагању.
-Не кријем ништа, само се ишчуђавам – мудрује он к`о да је политички аналитичар јавног сервиса.- Да сам се јуче кладио, изгубио бих опкладу! Ни у сну нисам помислио да ће овакве игранке да се воде око неколико фотеља.
Пошто сам ја очигледно неупућена у „збивање на терену“, он почиње да ми потанко објашњава ситуацију. Кува се, прича ми, већ неколико месеци. Многим директорима су мандати истекли, многи немају одговарајуће референце, а многи би да их замене.
-Некад је било једноставно – присећа се он носталгично. – Свака политичка опција је имала свој део колача, и наравно лепо смо удомљавали своје кадрове по јавним предузећима и установама…
То ми је познато. Али не разумем на шта мој друг сад алудира.
-Све се сад одвија искључиво у њиховом дворишту. То су ти рововске борбе да се стигне до неколико фотеља..
-Којих фотеља? – нестрпљива сам ја.
-Погледај ситуацију у јавним предузећима, па ћеш све одмах повезати. У једном, у јеку сезоне и највећих послова, директор оде на одмор! То тако никад није било. Док се директор одмара, онај круг ниже одговорности, разни шефови – не мирује.
Сад се ја нервирам: – Шта ти то значи „не мирује“?
-Како не разумеш? Шефови обично немају капацитета да буду на некој вишој позицији. Али зато грчевито чувају места до којих су се докопали. Лепа плата, а ништа не раде…
-Како не раде?
-Лепо не раде! То је јавна тајна да су увек „нешто на терену“… али пусти њих, гледај оно друго јавно предузеће… Тамо ти је буквално игра престола, али и све остале игранке. Колико сам чуо најмање три кандидата желе једну фотељу. И све је у игри: и подметања и „важне документације“ и нека „сазнања“…
Не реагујем на ову причу, јер очигледно нема ничег новог, али мој друг се не да:
-Најинтересантније ти је збивање око заменика директора. Ту ће „да изгину“ к`о ексери. Онај са симпатичним надимком се не бори само за место заменика, већ упро и лобира за будућег директора.
-Не разумем!
-Како не разумеш?! Зна човек ко му одговара на том месту. Ето, до сад су директори бирали тим, а сад потенцијални заменик хоће да бира директора!
До читања.

Мирко, пази метак!

-Не био ја њима у кожи, да ти кажем ја! Гледам их, скупили се ко три банке у џепу и само прате ко, где, како, с ким… А сви глуме тоталну незаинтересованост… као то је за њих „потрошена прича“…
Мој друг ухватио залет и не стаје. Ово су његове омиљене ситуације –кадровска померања и кадровска комбинаторика. За то је експерт. Дугогодишње искуство преточио је у политички занат. Паметује он док кафенишемо у башти малог кафеа. За оближњим столом седи екипа из неког потрошеног политичког тима, и наравно и они кафенишу на исту тему.
-Мислиш да се ти бивши случајно сада окупљају? – пита мој друг тихо да га поменути не чују. – Сад би се они вратили у игру… Жртвовали би се због општег интереса…
Мој друг је уверен да постоји круг људи који ништа друго не ради осим што смишља како да се домогну неког битног места у власти.
-Лако ти је да паметујеш кад се то дешава другима. До пре неки дан те нигде није било! Ма на улицу ниси смео да изађеш! – претерујем ја јер ме опасно нервира његово ликовање.
-Ма причај шта хоћеш, али заиграла меца и у њиховом дворишту – не да се он. – Знам из искуства – тако све крене…Знам и како се те ствари завршавају…
-Политика има своје закономерности – покушавам ја да га одвратим од теме. –Природно је да људи буду амбициозни, не можеш то да им замераш. Па то се и вама дешавало…
-Па ја ово причам и због нас – скаче он као опарен! Свако померање и код нас изазива таласање. Срећа само што се сад они таласају и за све остале. Толико су узнемирени да нико ником ништа не верује.
Мој друг има „проверене“ информације. Каже ми да су дојучерашњи пријатељи сада потенцијални непријатељи. Стрепе један од другога и к`о грогирани боксери чекају развој ситуације.
-Мирко и Славко, тако ћемо их звати, још увек нису ударили један на другога. Мирку је потребан Славко, Славку је потребан Мирко…
-Па шта је ту спорно? –немам ја стрпљења за ове детаљне описе ситуације.
Мој друг не може да верује да ја то не разумем:
-Може бити само један! Ко је овде јачи? Мирко?! Можда Славко?! Није ово стрип па да Славко каже: „Мирко,пази метак!“ Ма јок! Неће Славко да упозорава…
-`ел читаш ти још нешто? – ја сам сад стварно бесна. – Читаш ли бар неке друге стрипове, или се остао на овим партизанским?
Он је сад повређен. Објашњава ми да је прича о Мирку и Славку „само метафора“, а да ћу ја и сви остали „тек видети“ шта ће се десити.
-Бар ће бити занимљиво – стављам ја тачку на ову тему. – Па да видимо ко ће о(п)стати. Мирко? Можда Славко? Има ли ко јачи?
До читања.

Мали мрав, у политици нест`о…

-Време је к`о програмирано за кафенисање!
Мој друг је упоран. Данима ме зивка на „кафу трачарушу“, а ја данима избегавам позив, мало због обавеза, мало због лењости. „Не постизавам“ – правдам му се, и знам да ми не верује. Сваки пут се у кафићима изненадим бројем опуштених ликова који у ударном термину лежерно испијају своја пића.
-Кафићи су ти специфичне друштвене мреже – теоретише мој друг и са таквим уводним коментаром ја знам у ком правцу иде ово испијање кафе. Све друштвене токове у овом граду морају да „легализују“ кафане.
-Закувало се код ових – каже као да опипава колико ја знам о догађањима. – Толико је вруће да се ова ситна боранија разбежала на све стране…Сви као нешто имају баш сад неодложно, „само да однесу тетки лек“….
-Па то је људски – слежем ја раменима. – Ваљда смо већ свикли на такве ситуације. Чим крене неко комешање људи се одмах пресабирају…
-Ма ови се одузимају! – мој друг је благо злобан. – Одузели се од страха да ће изгубити…
Мени ово тек сад није најјасније:
-`ајде ти мени лепо објасни шта ће бре, ти о којима причаш, да изгубе?! Имају ли они тапију на то што ће „да изгубе“?!
Ја сам за тренутак „гласнија“ (ово је еуфемизам!) од пристојног разговора у кафићу, па ме ови „докони“ о којима сам говорила, знатижељно осматрају. Мој друг широким осмехом покушава да закамуфлира разговор, а гледа ме оним погледом „да л` си нормална“. После психолошке паузе и одвраћања пажње околине, каже ми у поверењу:
-Па у томе и јесте невоља! Знаш ли ти колико је оних који су ушли у политику да би реализовали неке своје амбиције…
-Наравно да знам, немој само да ми причаш о жртвовању и идеалима – подругљива сам ја.
-Сад смо на правом терену! –Мој друг сада заузима позу „сад ћу да ти објасним“. – Лик о коме ти данас причам је један од страначких мишева. Увек важан, али никад битан.
То значи да је читав свој политички живот радио као мрав и био важан за политику, али, он сам никада није био битан. Елем, и њему је дозлогрдило да буде мрав, а цврчци добијају функције, па се побунио. Почео је да подсећа све редом како је он вредан, одан, и да има резултат. Прво је џангризао по кулоарима. Стално је кукао као њему никако да западне озбиљна фотеља. Још више се бунио што је другима упала кашика у мед…
-И, шта се десило са њим?
– Кад имаш резултат, мислио је, следи награда. Али, нико га није узимао за озбиљно. И лик о којем ти причам се погубио.
-Како се погубио?
-Лепо. Мали мрав, у политици нест`о…
До читања

Маске су пале, да се не лажемо…

-Атмосфера је усијана.
Мој друг, ничим испровоциран, најављује очигледно врућу тему. После дуго времена пијемо кафу у малом кафићу који слови „за њихов“, ма шта то значило. Он тврди да се озбиљно дистанцирао од свих дневно-политичких догађања, ја му, наравно, –не верујем.
-Сад ме не занима шта је у њиховом дворишту – каже опет неповезано. – То је њихова ствар, и нека они то реше између себе…
-…толико о твом „дистанцирању“ – упадам ја у његов монолог.
Он не хаје на мој коментар. Слеже раменима као да каже „баш ме брига“, а онда почиње озбиљну дискусију:
-То су ти законитости у страначком организовању: после извесног времена и мишеви мисле да их се лав плаши. И почиње игранка.
-А где је почела игранка? –опет ја инсистирам јер ми нису баш јасне те „опште“ назнаке друштвене ситуације.
Мој друг ме скрозира као да му није јасно да ли се ја фолирам или су ми стварно промакла нека дешавања. Ипак спушта тензију и одлучује да ми потанко дешифрује ситуацију.
-Видиш да се свуда нешто говорио о фотељама, директорима, конкурсима…
-Видим, па? – не дам му ја да превише развлачи.
-Све је то требало већ да буде, а ништа се још не догађа. И не зна се ко је нервознији: да ли ови садашњи, да ли потенцијални, да ли ови што би то много обожавали, да ли они озбиљни… И сви мудро ћуте и „као не би“, и сви потежу неке везе…
Сад се ја понашам као Алиса: – какве везе?!
Мој друг, политички радник са искуством је стрпљив:
-Ко нема овде упориште, тражи га у Београду. То су ти оне „директне везе преко Мале Крсне, Лајковца и Раковице“…па до неког шрафчћа који можда познаје некога…
Све приче о „потезању веза“ крећу, објашњава ми, на исти начин. Неко има прију, која има куму која познаје неког „јаког“ страначког лика. И пола посла је готово…
-То ми је јасно, а шта је друга половина посла?
-Па то ти је к`о у оном вицу о лутрији. И тај заинтересовани мора да попуни тикет …Мора, рецимо да брзински заврши неки факултет.
– Значи, ти тврдиш да их је више?
Мој друг је сад свој на своме:
-Чуј, више! Маске су пале, да се не лажемо бре… И онај са „паметним“ надимком завршио факултет и `оће да се углави негде.
Не разумем шта је то „паметни надимак“, али мој друг га овако живописно оцртава:
-Бре, мозак му је толико велики да су морали тако да га зову. Ето, толико његовој паметноћи.
Ћутим. Шта ће мукица.
До читања.

Ко је сместио зеки Роџеру?

-Зека Роџер, зваћу га тако, је овдашњи симпатични лик који је у једном тренутку помислио да је рођен за велике игре. И баш као у анимираном филму, и њему су почеле да се догађају невероватне ствари: узлетео је висооооко…
Моја другарица увек има занимљиву причу за наша дружења. Она све зна: и ко је у милости и ко је „зглајзнуо“, ко је кога „з“, а ко је имао среће… Све прати, и повезује људе и догађаје. Док испијамо кафу ја не могу а да је не провоцирам:
-Па ти му дођеш као хроничар нашег малог места! Ништа не може да ти промакне!
Она не реагује на моју упадицу. Зацртала је шта ће данас да ми исприча и не одустаје од тога. Увек је била штребер, све што је радила имало је унапред испланиран гантограм.
-Нисам ја никакв бележник! Ја сам само запрепашћена најездом неких ликова који стижу ниоткуда… Где су бре били кад смо ишли у школу? Па нико их не памти ни са великог одмора…
Ја само одавно прежвакала ову тему о надирућим стручњацима за све и свашта, тако да прилично стрпљиво чекам да ми представи неког новог јунака.
-Појавио се ономад и одмах добио главну ролу.- описује га она као да га анализира за школску лектиру. – Представљао се као успешан стручњак опште праксе…
-Извини – прекидам је – пошто си ти ипак дошла са Филозофског факултета, објасни ми тај профил „успешан стручњак опште праксе“…
Моја другарица као да је само чекала прилику да изнесе сва своја социолошка запажања на тему ове друштвене девијације:
-То ти је недовршен лик сумњивог образовања. Обично се куне у диплому коју нико није видео. Диплома је, наравно, „јужна“, а што је диплома „јужнија“, амбиције су веће.
Мени није јасно шта је ту проблематично, па увек је било тих амбициозних, али моја социолошкиња је немилосрдна.
-Та врста људи су стручњаци за све: – могу да возе спејс шатл до Јупитера! Могу да решавају проблеме из културе, из спорта, да управљају привредом… Мулти практик по вокацији.
Знам такве ликове и појаве, али чекам да видим на кога је моја другарица данас усмерила своје опсервације.
-И овај о којем ти причам мисли да може да буде све: и директор, и помоћник, и организатор, и баја и…
-Дај бре, сад се ја нервирам, па није фер, човек воли то…
-Слажем се – смирује она ситуацију. –Воли он то, много то обожава. Толико воли да је и сам поверовао у себе… Опасно се заиграо…И онда је , као у цртаћу, неко сместио зеки Роџеру… Неко га је, тврди, оклеветао. Сад је на леду, а закон гравитације делује. Зека се ућутао…
-И, шта сад? –питам ја нестрпљиво.
-Зека само мрда ушима. Чека и стрепи. Обећали су му њему слични да долази време зечева.
До читања.

Ко чека „мале сигнале“?

Моја другарица, каже, има озбиљан проблем. Не може више да се фолира.
-Почињем да пуцам по шавовима – прича прилично резигнирано док испијамо нашу редовну недељну кафу. – Не умем више да се искулирам… Ваљда сам потрошила сву социјалну интелигенцију…
Знам шта је мучи. Годинама већ ради у јавном сектору, а није се померила од почетка. Толико о њеном професионалном напредовању. Кад сам у форми обавезно је провоцирам да „диплому може да обеси о клин“. Сад прескачем ово припремно звоцање и одмах је патосирам:
-Пази, са ове женске тачке гледишта твоје место у систематизацији има и предности – дочекаћеш и пензију као млађи референт.
-И није ти неки фазон – прихвата она ово прилично равнодушно. –Сада кад видим какви се рововски ратови воде око неких отрцаних фотеља, дође ми да самој себи честитам што не учествујем у том циркусу. Додуше, имам неки горки укус у устима, не може човек да побегне од тога.
Ћутим саучеснички и сад ми је криво због свих опаски на њен рачун. Знам да се увек склањала пред наступајућим партијским кадровима сумњивих диплома. Прво је сматрала да није пристојно да маше својом регуларном дипломом, а касније, када су стигли скакавци који су све прождрали, никако није хтела да им се придружи.
-Мој директор је један од ретких са фул образовањем…
-Знам – прекидам је јер ту нема шта да се дода, али она ипак наставља:
-Такви напредују, хвала богу, и одлазе… Али, ја бих пре рекла да му је препун куфер свега и човек лепо спаковао пинкле…
И ту причу знам, али је не прекидам. Наслућујем да иза овог обичног кафенисања има много сплетки и комбинација.
-Као да је неко отворио Пандорину кутију – описује ми атмосферу у којој раде. – Прво су из својих мишјих рупа измилели штакори. До недавно су били мањи од маковог зрна: нит` говорили, нит` мрморили! А сад шушкају неким папирима, инсајдерским информацијама, пишу дојаве, пријаве, прете…
-Знаш и сама –смирујем је – то је типично понашање таквих – да се освете одлазећем и спремно дочекају следећег…
Она одмахује главом у стилу „ма знам све то“, али очигледно има још нешто да ми исприча:
-Ја одавно нисам играч ни у једној екипи па могу мирно са стране све да гледам. И да ти кажем, тако најбоље видим ствари. Знам ко је чији кандидат, ко `вата на емоцију, ко уме да се додвори, ко седи на две столице, ко покушава бочно …
Сад се баш нервирам: – Батали ту причу, шта ту има ново!?
-Пукла тиква! Једна фотеља, а много кандидата! А као нико неће! Најављују оставке, дистанцирања, боловања, одморе…И мудро чекају…
А шта чекају? – ипак се ја пецам.
-Како шта чекају? Па мале сигнале , знаш д кога! Мали сигнал да су баш они тај одабрани. А ако не буде сигнала, џаба су га кречили! Џаба се керебече без блама.
Џаба их било.
До читања.

Шором шајке, улицом дипломе…

-…јој, јој, јој, ал` ће да се таласа! Кад се наређају ови нови стручњаци има да процветамо к`о Јапан у време трешњиног цвета.
Моја другарица је баш расположена. Не мари она за депресивно време, ни за облаке и кишу у априлу, она има своје разлоге за осмех који јој не силази са лица.
-Дошло и наших пет минута! – каже она док самозадовољно наручује велике кафе. – Сад ће сви ови мутанти да избауљају на светло дана и покажу у шта су се трансформисали.
Не разумем о чему прича, али кафенисање са њом је право задовољство. Препознајем њене наступе. Крене „шором шајке“, а заврши директно у главу. Док чекам то „директно у главу“ слушам подугачак увод.
-Некад се знало како се стиже до дипломе – сад она већ сужава тему. -У „главу“ смо знали сваког из генерације и унапред смо могли да предвидимо и који ће факултет да упише, и какав ће студент да буде, и кад ће да дипломира… А ово сад…
-Променило се време – кажем ја помирљиво и знам да ће моја „млака“ реакција да је изује из ципела.
-Какво бре време? Па знаш ли ти да имамо епидемију ових менаџера за све и свашта?! Па они сами не умеју да објасне за шта су „специјализовани“ ни каквим би ресурсима могли да управљају. Наравно, под условом да им то неко дозволи..
Знам да је у праву, али нисам расположена да јој додајем жишку. Али, то њој очигледно и не треба:
-Ова деца која се школују по правилима које смо и ми прошли, неће ни да раде са оваквим. Не пристају да им буду „колеге“, а још мање да им ови буду шефови. Зато и „пале“ напоље…
Ова тема ме увек или растужи или разбесни, али у тренутку схватам да моја другарица не покреће ову причу без повода.
-Знаш ли ти колико код нас у јавном сектору има правника? Али, „оних“ правника!? Намножило се то невероватном прогресијом…
-Којих „оних“?!
-Па „оних“ који су завршили по неким ћумезима и то овде по граду. Имаш дипломе „Код Доце“, „Код Јоце“, „Код Микија“… код Мурте, Курте… Као да је студирање ћевабџиница па наручиш десет с луком. У последњих неколико година сваки трећи ћата се закитио том дипломом..
-Па није баш тако… -смирујем ја њен бес.
-Није! Горе је! Сад ти дипломирани имају нове апетите. Хоће да уновче диплому, траже боље место, већи коефицијент… Сад су они „кадрови“. И то није све: покидаће се у трци за директорска, заменичка и остала места. Избори су прошли, сад се вребају позиције за наредни период. Зна се шта је ко кибицов`о.
Ћутим. У осталом ваљда ће ускоро и дипломе на сунце.
До читања.

И сад, `оп, повукли ручну!

Мог друга данима не виђам. Ни на телефон се не јавља. „Не постизава“ – каже ми. Он је човек оперативац, партијски човек који има партијске задатке. Треба стићи на сваку „сигурну адресу“, ништа се не препушта случају…
-Да ли си ти одрадио своја страначка задужења? – провоцирам га ја док тражимо слободно место на главној градској штрафти. Температура у априлу права летња, избори су иза нас, еуфорија спласнула, све се зна, па нас двоје (најзад!) можемо натенане да кафенишемо.
-И то смо завршили! – каже он са олакшањем. –Сад могу да узмем годишњи одмор да разбистрим мозак. Морам све ове ситуације добро да анализирам.
-Шта да анализираш? – прекидам га ја јер схватам да иза његових фраза ипак постоји нешто друго.
Мој друг се озбиљно двоуми да ли да прича о ономе што мисли. Уз пут ме уцењује „да случајно о томе нешто не напишем јер ће сви знати одакле ветар дува.“ Нервирају га, знам одавно, политички шибицари који из сваке ситуације покушавају да извуку лични максимум.
-Ја сам ти човек старог политичког кова – почиње он да околише још из периода својих раних радова. – Много сам избора прошао и научио сам да свако ко је нешто добио од политике, то „нешто“ мора не само да заслужи,већ и да одради…
-Ваљда је то цена тих политичких ангажмана – укључујем се ја у његово размишљање.
-Знам да ме намерно прекидаш –већ је изнервиран – али, нећу да изгубим мисао! Стварно ме нервирају ликови који мисле да су зимзелени! Тога нема у политици! Ако ти је политика омогућила да будеш на неком месту, онда поштуј то!
Сад већ улазим у зону тоталног неразумевања. Разумем ја о чему мој драги друг прича, али не могу да претпоставим ко га је сад довео у фазу да постане љубичаст у лицу. Кад добије ову боју цвекле, знам човека, то код њега није прединфарктно стање, већ последњи стадијум неконтролисаног беса.
-Да ли је, бре, нормално да у пику кампање нема ових „битних“ ликова?
-Ко су, бре, „битни“ ликови?! – сад ја галамим јер не разумем његов шифрарник.
-`оћеш поименице да ти набрајам неке који су захваљујући страначким кадрирањима дошли на нека места?! Постали „битни“, добра плата, запослили целу фамилију… И сад, `оп, повукли ручну!
-Ко је повукао ручну? – опет ја инсистирам.
-Па размисли како су се неки дистанцирали и сачували од експонирања. За сваки случај се скрајнули док прође кампања. Неко скокнуо на Златибор, неко добио пролив, а неко „свратио“ у странку тек кад су објављени резултати са 80 одсто бирачких места. Дошао човек да провери да ли је све под контролом. И да стави до знања да је његова маленкост изнад тих приземних дешавања… Чиста сигурица…
-Мукице, није њима лако! – закључујем тему. – И не знају шта их тек чека.
До читања.

Цврле бол болује, ником не казује

-Не волим ову ситуацију са изборима! Много ме, бре, ово смара!- каже моја драга другарица док тражимо слободан сто у кафићу. Недеља је, кишно преподне, нормалан свет или пере бели веш, или спрема недељни ручак, а нас две – кафенишемо.
-И да ми запамтиш да сам нашла времена за ово дружење у невреме! – обезбеђује се она унапред. Знаш ли ти који је датум, не знам где ми је глава и шта све треба да урадим!
Моја другарица, иначе страначка активисткиња у сред изборне еуфорије, није баш сва своја. „Ништа не постизава“, а мора много тога. Сад је „њено време“ и овога пута планира унапред да се обезбеди.
-Ја сам ти усавршила метод прикупљања сигурних гласова – објашњава ми она тајну „рада на терену“. – Мене нико не може да одбије! Прво фамилија, па шира родбина, па пријатељи родбине, па…
-Дај бре, па сви имамо те концентричне кругове, није ваљда да само ти успеваш! – прекидам је јер ме нервирају ти надобудни теренци.
-Ма, немаш ти појма! – сад ме она брутално прекида као велики играч. –Све те твоје теорије су књишке, али кад кренеш од врата до врата, другачије то функционише. Ја имам „то нешто“ због чега ми људи кажу оно што желим да чујем.
-Па шта те онда смара у овој ситуацији? –враћам је ја на почетак нашег кафенисања. -Ако си већ првокласни теренац, како кажеш, онда за тебе нема непознаница. Обиђеш парохију, „добар дан, то сам ја, то сте ви“ и готово!
Она ме гледа скоро увређено:
-Како ти не разумеш шта ме смара? Па ја сам професионалац…
-Ако већ хоћеш да то приметим, јеси! – признајем ја. –Колико се сећам ту активност се стварно усавршила. Радила си и за ове и за оне, и за оне претходне…
Моја другарица је за тренутак збуњена. Не разуме шта ја то њој говорим.
-Ако си хтела да кажеш да сам мењала стране, јесам! И не видим разлог зашто бих се ја због тога стидела. Видиш, ја то гледам као трампу: ја њима толико гласова, они мени заузврат рецимо посао…Рецимо посао за дете.
-То је добра трговина – сад сам ја иронична, али на одмах реагује:
-Није! Ево ти примера. Цврле, хајде тако да га зовемо, је звезда свих трговина. Иначе, тотално небитан лик, због сплета разних околности, он увек добије премију. А знаш ли зашто? Зато што нас је убедио да су његова пресвлачења изазвала тектонске поремећаје код странака које је напустио.
Ја не коментаришем јер нисам сигурна да је то увек било тако, али она наставља са паљбом:
-Кад год дођу ови изборни дани, Цврле се разболи! Бол болује, ником не казује шта му је. Не може да цвркуће! Седи и чека вести. Е, онда нагло оздрави…А ја извисим…
-И?
-Шта и? Џаба мени сви резултати, кад Цврле прво мора да се намири.
До читања.

Лолек и Болек у акцији

Пише: Весна Ристић

Главне актере овог Кафенисања из милоште зовем Лолек и Болек. Сви се сећамо оних симпатичних ликова пољских цртаних филмова уз које су генерације одрастале. Један је висок и мршав, други округласт и низак, један је спретан, а други смотан. Углавном, редовно упадају у невоље, а још чешће им падају на памет сулуде идеје.
-Наш Лолек и Болек одавно нису дечаци, али им је понашање инфантилно – описује их моја другарица, женски злобно док испијамо редовну кафу трачару. На једвите јаде налазимо слободан сто на градском шеталишту. Сунчани дани попунили све градске баште, а конобари не постижу да опслуже све госте.
-Да питаш било кога у овој башти да ли су чули за нашег Лолека и Болека, претпостављам да би неко и потврдно климнуо главом…Али, ако би поставила мало теже питање, рецимо шта ради дотични двојац (свако по на особ, наравно) , е то би било питање за награду.
Моја другарица је данас баш цинична. Обично у ово време ( мислим на изборе), кад су странке на „готовс“ она немилосрдно решета све актере који изнова и изнова хоће да буду битни.
-Ти никад нећеш бити неки фактор у политици – пресецам ја њено удубљивање у структуру личности инфантилних дечака. – У подели политичких улога не користе се само најјачи ликови. Па ваљда си читала Макијавелија – подсећам је на танушну књижицу коју је сигурно држала у рукама.
-Па то и причам – буни се она. – Политичке опције и пропадају због кадровске политике. Ајде, једном добијеш неко место због неких заслуга… Али, то не може да буде правило…
Моја другарица је у праву. Знам причу коју она изнова и изнова понавља. Два лика ушла у политику и никако из ње да изађу. Напротив! Нико не може да их истера. Са сваким изборима они постављају нове захтеве.
-У политици је све дозвољено, али њихови потези су кварни к`о кваран зуб! – не престаје она да их товари. – Обојица уцењују својим комплексима и проблемима, и што је најгоре, сви знају за њихове услове.
-Па нису једини… опет ја изигравам помирљиву страну у овом кафенисању, али овога пута моја другарица не посустаје.
-Један има Наполеонов комплекс, а други не сме жени на очи ако нема велику плату! Па замисли која је то спрдачина!
-Трпи их њихова странка…грицкају они…
-Не, ниси у праву! – она толико галами да ја очекујем да се и гости који седе у нашој близини, изазвани овом њеном прозивком, укључе у разговор. – Они бре не грицкају, они ждеру наш хлеб!
-А што си се ти мајке ти, поново окомила на њих?
Она ме гледа као да се пита да ли сам нормална, али ипак одлучује да ми објасни: -Лолек и Болек одлепе у време избора. Унапред размишљају како да направе нову калкулацију. А сви знају да би се продали за вечеру.
-Кад би неко хтео да им понуди – кажем, и затварам причу.
До читања.

- Advertisement -

Најпопуларније

Најновије