Кафенисање

Сви би да буду власт

Волим да кафенишем са мојим драгим другом, политичарем по опредељењу. Код њега је политика начин живота, али и од живота се човек понекад умори, а камоли од политике.
-Уморан сам од избора – каже ми без емоција. – Ове морам да одрадим, дужан сам то и себи и другима, па ћу у политичку пензију…
Први сунчана дан после тмурних месеци, а сви кафићи на главној градској штрафти дупке пуни. Неки нови клинци стигли до седења по кафићима, и чини се да их је баш брига за изборе и за политику.
-Нема много младих у политици – констатује он стручно. – Видиш, ови који су једном улегли у странке, понашају се као власници поседа.
-Ја знам да је политика интересно организовање, али ти га баш претера…
Мој друг у своју кафу сипа све могуће кесице шећера, и то је, познајем га, почетак ритуалног увода у политичко излагање: -Видиш, кад смо ми били најмоћнији, оно сила до неба, ми смо имали политичке противнике, ал` смо пре свега били људи…
-Ма да! Сећам се! – стављам тачку на његово присећање „боље“ прошлости, али он наставља:
-У праву сам! Размисли! Сви би само да буду власт, и то по сваку цену. Па погледај шта се нама десило! Људе које сам ја измислио, одгајио, запослио… мислим политички… ти људи су сада највећи непријатељи странке.
-Па можда сте и заслужили- опет му ја не дозвољавам да га понесе ситуација.
Елем, мог друга боли што су они које је он својевремено подржао да напредују до неслућених каријера, сада највећи страначки непријатељи.
-Па бре, захваљујући овој странци су били власт, имали велике плате, видели света… И ми им не ваљамо.
Не могу сад да му објашњавам да власт мења људе, као што је и њега променила. Али знам да је у праву. Са сваким новим изборима, мало друштво лузера, како их он зове, смишља нови кам бек у политику.
-Удружују се са нашим најгорим непријатељима, а о мржњи коју просипају по друштвеним мрежама, да ти не причам…
-Па није то само код вас случај – сад ја генерализујем ситуацију.
Мој друг као да је само то чекао:
-Сасвим си у праву. Нису ни ови на власти и најјачи имуни од тога. Мени је рецимо несхватљив онај вечито незадовољни коме ниједна функција није довољна. Он би, ако би могло да буде и постављено лице, и директор и још нешто битно, а плаћено!
-И то је у људској природи… опет ја нешто нивелишем.
-Али није поштено! – мој друг сад варничи и у таквим ситуацијама мало вуче на масу. – Како то да је некима увек мало? Ако већ оговараш своје, онда би било поштено да изађеш из тима пре избора!
-А шта ради тај мали? – сад сам баш заинтересована.
-Па стално кукумавчи да је мало добио! А још му више смета што су други добили! Е, то не бива!
Сагласна. Не бива.
До читања.

Цврле бол болује, ником не казује

-Не волим ову ситуацију са изборима! Много ме, бре, ово смара!- каже моја драга другарица док тражимо слободан сто у кафићу. Недеља је, кишно преподне, нормалан свет или пере бели веш, или спрема недељни ручак, а нас две – кафенишемо.
-И да ми запамтиш да сам нашла времена за ово дружење у невреме! – обезбеђује се она унапред. Знаш ли ти који је датум, не знам где ми је глава и шта све треба да урадим!
Моја другарица, иначе страначка активисткиња у сред изборне еуфорије, није баш сва своја. „Ништа не постизава“, а мора много тога. Сад је „њено време“ и овога пута планира унапред да се обезбеди.
-Ја сам ти усавршила метод прикупљања сигурних гласова – објашњава ми она тајну „рада на терену“. – Мене нико не може да одбије! Прво фамилија, па шира родбина, па пријатељи родбине, па…
-Дај бре, па сви имамо те концентричне кругове, није ваљда да само ти успеваш! – прекидам је јер ме нервирају ти надобудни теренци.
-Ма, немаш ти појма! – сад ме она брутално прекида као велики играч. –Све те твоје теорије су књишке, али кад кренеш од врата до врата, другачије то функционише. Ја имам „то нешто“ због чега ми људи кажу оно што желим да чујем.
-Па шта те онда смара у овој ситуацији? –враћам је ја на почетак нашег кафенисања. -Ако си већ првокласни теренац, како кажеш, онда за тебе нема непознаница. Обиђеш парохију, „добар дан, то сам ја, то сте ви“ и готово!
Она ме гледа скоро увређено:
-Како ти не разумеш шта ме смара? Па ја сам професионалац…
-Ако већ хоћеш да то приметим, јеси! – признајем ја. –Колико се сећам ту активност се стварно усавршила. Радила си и за ове и за оне, и за оне претходне…
Моја другарица је за тренутак збуњена. Не разуме шта ја то њој говорим.
-Ако си хтела да кажеш да сам мењала стране, јесам! И не видим разлог зашто бих се ја због тога стидела. Видиш, ја то гледам као трампу: ја њима толико гласова, они мени заузврат рецимо посао…Рецимо посао за дете.
-То је добра трговина – сад сам ја иронична, али на одмах реагује:
-Није! Ево ти примера. Цврле, хајде тако да га зовемо, је звезда свих трговина. Иначе, тотално небитан лик, због сплета разних околности, он увек добије премију. А знаш ли зашто? Зато што нас је убедио да су његова пресвлачења изазвала тектонске поремећаје код странака које је напустио.
Ја не коментаришем јер нисам сигурна да је то увек било тако, али она наставља са паљбом:
-Кад год дођу ови изборни дани, Цврле се разболи! Бол болује, ником не казује шта му је. Не може да цвркуће! Седи и чека вести. Е, онда нагло оздрави…А ја извисим…
-И?
-Шта и? Џаба мени сви резултати, кад Цврле прво мора да се намири.
До читања.

Кад веза проради

Пише: Весна Ристић

-Шта се дешава кад имаш проблем са неким јавним предузећем?
Петак је, дан пред викенд и то после два дана празника, а моја комшиница наврла к`о бесна. Она има проблем, схватам то у из цуга, али, ме степен њеног беса, признајем, плаши.
-Смири се – покушавам да је стишам, -ајде, лепо да попијемо кафицу, да се ти издуваш, па ћемо после о проблемима…
-Какво бре, смиривање! Имала сам такав проблем у кући! Важно је да ми они уредно шаљу рачуне, и да ја уредно рачуне плаћам… Е, али кад треба да реагују у кризној ситуацији, онда их нема ни од корова – сикће она бесна док покушава да и преприча своје злопаћење.
Како то бива по Марфијевом законику, све хаварије се дешавају или недељом, или празником. Она је била те среће, `оћу рећи несреће, да је у време минулог празника покушавала да намоли сервисере једног овдашњег јавног предузећа да сагледају и њен проблем.
-Увече се ја спремим да гледам серију, кад оно, трас! Хаварија! И прво што урадим, нађем онај мој нотес са важним телефонима, и нађем број диспечера… и, веровала или не, јави се човек. Супер неки лик, тотална опуштенција…
Ја већ замишљам сцену : лик са оне стране жице, држи ноге на столу, одврнуо музику, и преко воље мора да се јави некој досадној грађанки која је позива на своја права.
-И, јеси ли успела да му објасниш?
-Саслушао он мене, морам да признам…
-У чему је онда проблем?
-Замисли ти кад у оволиком граду, са оволиким системом, мени дежурни диспечер каже да они немају дежурну службу, већ их по потреби позивају од куће! Па није бре ово касаба, већ град!
-Па можда то и тако функционише – правим ја одступницу њеном бесу.
Али, она се не да: -Никако не функционише! Додуше , послао је два радника да провере ситуацију, они ушли у двориште, млатили оним батеријским лампама, и отишли! Ноћу не могу, кажу, ништа да ураде.
Није моја комшиница бесна што „они ништа ноћу не могу да ураде“, већ што нису дошли сутрадан, како су јој обећали.
-Зовем ја ујутру поново диспечера, а он ме мртав `ладан откачи. Каже ми да имају тренутно већи проблем, па ће можда доћи за два-три дана! Еј, за два три-дана!
Тад јој пао тотално мрак на очи: – Прво сам хтела да зовем градоначелницу, али где још ја овим да је смарам. Онда позовем моју куму која познаје брата од неког помоћника или заменика директора тог предузећа, да „погура мој случај“. И веза проради! Поподне су ми већ решили квар.
Није само ово „потезање везе“ моју драгу комшиницу избацило из колосека. Филм јој је пукао кад је преко куме добила повратну информацију. –Човек ми поручио да се не љутим и не нервирам јер је код њих расуло!
Не коментаришем ништа.
До читања

Лолек и Болек у акцији

Пише: Весна Ристић

Главне актере овог Кафенисања из милоште зовем Лолек и Болек. Сви се сећамо оних симпатичних ликова пољских цртаних филмова уз које су генерације одрастале. Један је висок и мршав, други округласт и низак, један је спретан, а други смотан. Углавном, редовно упадају у невоље, а још чешће им падају на памет сулуде идеје.
-Наш Лолек и Болек одавно нису дечаци, али им је понашање инфантилно – описује их моја другарица, женски злобно док испијамо редовну кафу трачару. На једвите јаде налазимо слободан сто на градском шеталишту. Сунчани дани попунили све градске баште, а конобари не постижу да опслуже све госте.
-Да питаш било кога у овој башти да ли су чули за нашег Лолека и Болека, претпостављам да би неко и потврдно климнуо главом…Али, ако би поставила мало теже питање, рецимо шта ради дотични двојац (свако по на особ, наравно) , е то би било питање за награду.
Моја другарица је данас баш цинична. Обично у ово време ( мислим на изборе), кад су странке на „готовс“ она немилосрдно решета све актере који изнова и изнова хоће да буду битни.
-Ти никад нећеш бити неки фактор у политици – пресецам ја њено удубљивање у структуру личности инфантилних дечака. – У подели политичких улога не користе се само најјачи ликови. Па ваљда си читала Макијавелија – подсећам је на танушну књижицу коју је сигурно држала у рукама.
-Па то и причам – буни се она. – Политичке опције и пропадају због кадровске политике. Ајде, једном добијеш неко место због неких заслуга… Али, то не може да буде правило…
Моја другарица је у праву. Знам причу коју она изнова и изнова понавља. Два лика ушла у политику и никако из ње да изађу. Напротив! Нико не може да их истера. Са сваким изборима они постављају нове захтеве.
-У политици је све дозвољено, али њихови потези су кварни к`о кваран зуб! – не престаје она да их товари. – Обојица уцењују својим комплексима и проблемима, и што је најгоре, сви знају за њихове услове.
-Па нису једини… опет ја изигравам помирљиву страну у овом кафенисању, али овога пута моја другарица не посустаје.
-Један има Наполеонов комплекс, а други не сме жени на очи ако нема велику плату! Па замисли која је то спрдачина!
-Трпи их њихова странка…грицкају они…
-Не, ниси у праву! – она толико галами да ја очекујем да се и гости који седе у нашој близини, изазвани овом њеном прозивком, укључе у разговор. – Они бре не грицкају, они ждеру наш хлеб!
-А што си се ти мајке ти, поново окомила на њих?
Она ме гледа као да се пита да ли сам нормална, али ипак одлучује да ми објасни: -Лолек и Болек одлепе у време избора. Унапред размишљају како да направе нову калкулацију. А сви знају да би се продали за вечеру.
-Кад би неко хтео да им понуди – кажем, и затварам причу.
До читања.

- Advertisement -

Најпопуларније

Најновије